Mali se vratio iz škole ranije.
– Mama, da te pitam nešto… Šta ti misliš, da li je Sveti Sava bio normalan?
Bila sam potpuno šokirana pitanjem.
– Šta to pričaš dete, po bogu, kako da li je bio normalan?! Pa naravno da je bio normalan, otkud ti uopšte ta ideja!?
– Pa učili smo u školi da je on bio princ. Ali da kao nije hteo više da bude princ nego je hteo da ode u manastir.
– Tačno je da je bio princ – potvrdila sam – Ali je on bio i veliki vernik i veliki čovek, i odlučio je da svoj život posveti crkvi i bogu, i otišao je da živi u manastir…
– Pa to ti kažem! – prekinuo me je sin. – Znači bio je princ, znači sigurno je imao svoj dvorac i svoga konja i oklop i mač i mnogo igračaka i slatkiša… I super mu je bilo… I onda je otišao bez veze u neki manastir gde nema ništa i gde je niko i ništa…
Jedva sam dolazila do daha.
– Ama ti to ne razumeš jer si još mali… Sveti Sava je shvatio da je u životu mnogo važnija vera i služenje bogu nego obična ljudska zadovoljstva… On je naš svetitelj, svetac…
– Pa šta je dobio od toga? – nastavio je mali svoje – Umesto da postane kralj i oženi princezu, on je bio samo običan… kako se već zove taj u manastiru!
– Ma ko ti je to rekao?! Gde si to uopšte čuo!? – već me je nervirao.
– Pričali smo ja, Marko i Strahinja. Mi mislimo da to nije normalno… Ostaviti dvorac i svog konja i mač zbog boga… Ajde bar da je postao pop… Pa da vozi džipa…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
