Ocenjivanje

Najzad sam dobio priliku da mladim ljudima prenesem svoje znanje iz te divne, kreativne i značajne nauke.

Međutim, vrlo brzo sam se suočio sa velikim problemom.

Mladi ljudi nisu bili ni najmanje zainteresovani za moju matematiku.

Tokom svakog časa su se igrali na telefonima, među sobom dopisivali, smejali se, pričali i nisu pokazivali ni najmanje interesovanje za nastavno gradivo.

Pokušao sam prvo lepim, pričao sam im razne anegdote o matematici, nalazio zanimljive i zabavne zadatke, pravio atraktivne prezentacije.

Ništa nije pomoglo. Moje učenike uopšte nije zanimala matematika.

Onda sam pokušao malo oštrije.

Počeo sam da ih prozivam i ocenjujem.

Uskoro je ceo razred imao jedinice, ali se i dalje ništa nije promenilo.

Izuzimajući poziv kod direktora.

– Mladi kolega, šta je sa vama, pobogu!? – dočekao me je oštro direktor – Roditelji i deca se žale na vas! U čemu je problem?!

– Pa… problem je u tome, gospodine direktore, što deca… neće ništa da uče… i ništa ih ne interesuje…

Direktor se nasmešio.

– Eh, mladi kolega, dobro došli… u nove generacije đaka! Današnja deca su… takva… manje zainteresovana… imaju neka svoja interesovanja… drugačije se odnose prema gradivu… jednostavno zahtevaju savremeniji i fleksibilniji pristup… A za reputaciju naše škole je potpuno neprihvatljivo da svi imaju loše ocene… I da vas podsetim kolega… ako je potrebno… ima mnogo mladih profesora na Tržištu rada… koji čekaju svoju priliku… Trebalo bi više da cenite poverenje koje smo vam ukazali…

Pametnom je dovoljno jednom reći.

Odlučio sam da za savremeniji i fleksibilniji način ocenjivanja.

Nigde nije bilo eksplicitno navedeno šta se tačno kod učenika ocenjuje.

Pa sam umesto znanja počeo da ocenjujem neznanje.

Uskoro su svi moji đaci imali imali petice iz neznanja matematike.

I svi su ih pošteno zaslužili.

Tako da su bili zadovoljni i đaci i njihovi roditelji i direktor.

Ionako će im neznanje u Srbiji više trebati…