Ministar policije se iznenadio kada je došao na sastanak kod Predsednika.
Ceo njegov kabinet bio je pun cveća, sveća i mirisnih štapića.
– Pa gde si ti, divni moj, verni prijatelju! – pozdravio ga je Predsednik neuobičajeno ljubaznim glasom, i pošao da ga zagrli.
Ministar je kao i obično stajao u stavu „mirno“.
– Zapovedajte, vrhovni komandante!
– Ma, opusti se, dragi moj prijatelju! – grlio ga je Predsednik. – Pogledaj kako je danas svanuo divan dan! Još jedan divan dan u kome treba uživati i širiti ljubav!
Ministar se nije micao od vrata i nije se usuđivao da bilo šta progovori.
– Zvao sam te da mi pomogneš da ovog divnog dana uradimo nekoliko plemenitih stvari… Prvo da rešimo taj dugogodišnji konflikt koji imamo sa našim divnim prijateljima na Kosovu… Objavićemo da priznajemo njihovu divnu državu i da ćemo od danas živeti u slozi i ljubavi kao što i dolikuje dobrim komšijama…
– Ali, vrhovni komandante – usudio se da progovori Ministar policije. – Pa… mi to nipošto ne smemo da uradimo…
– Nemoj tako govoriti na ovaj divan dan! – prekinuo ga je Predsednik. – Nego, bolje mi odmah zovni kosovskog predsednika da mu to saopštim i da se zagrlimo kao pravi prijatelji i dobre komšije…
– Ali… ako Vas slikaju sa njim, to je propast… – ponovo je pokušao Ministar policije.
– Ljudi treba da se vole! – ponovo ga je prekinuo Predsednik. – Samo ljubav može spasiti naše grešne duše… Zato ćeš mi za sutra pozvati i sve predstavnike opozicije… Želim i njih da zagrlim i da im pokažem koliko je ljubav i sloga važna za ovu našu lepu zemlju… Da se rukujemo i zagrlimo kao pravi prijatelji i da im omogućim sve izborne uslove koje toliko traže…
– Sve će biti kako ste naredili! – odsečno je odgovorio Ministar policije i krenuo da izađe.
– Zovni mi i moju dragu Premijerku… tu divnu nežnu dušu… da je zagrlim pa da se uhvatimo za ruke i odemo u naš divni narod… I da našem narodu obećamo da ih više nikada nećemo lagati i besomučno trošiti njihove pare… Nego ćemo govoriti samo istinu i širiti ljubav…
Ministar policije je posle izlaska iz kabineta ušao u prvi toalet i izvadio mobilni telefon.
– Alo, Rale, gde si… Pa tačno, gde bi bio kad si u kućnom pritvoru… Slušaj, da ne dužimo, stvar je hitna pa mi iskreno reci… Da li si se ti… nekako… ovih dana… zahvalio našem Predsedniku što ti je omogućio da posle hapšenja sa onom tvojom silnom drogom izađeš samo u kućni pritvor?
– Pa… kad me već pitaš – čuo se Raletov glas – …samo sam mu u znak ogromne zahvalnosti… poslao jedan mali paket…
– Slušaj me dobro, idiote! – povisio je glas Ministar policije. – Da mu od sada nipošto ništa ne šalješ! Jel ti to jasno!? Nikakve pakete zahvalnosti i tvoje poklone! Inače, čoveče božiji, gubimo sledeće izbore… sto posto!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
