Otmica

Meni se okrenula soba. Oteli moju Micu!

– Gospodine Srbljanoviću, da li ste me čuli?!

Malo sam se pribrao.

– Molim Vas, nemojte je maltretirati! Ona je jako nezgodna kad se iznervira, zato joj obavezno dajte da jede i pije…

– Gospodine Srbljanoviću! Ako za dva dana ne spremite milion evra, možete se smatrati udovcem!

Milion evra!

– Gospodine otmičaru, izvinite što se mešam u vaš posao, ali mislim da ste debelo pogrešili! Ja nemam milion ničega, a kamoli nekih novčanica…

– Nema razloga da se izvlačite! – besneo je prigušeni glas. – Mi Vas dugo pratimo i znamo sve o Vama! Samo Vaša vila vredi tri miliona!

Moja vila?

– Gospodine otmičaru, što se tiče mog stambenog pitanja, ja sam prvi na stambenoj listi u mojoj firmi „Obuća Beograd“ već dvadeset godina. A prvi sam na listi jer sam daleko najugroženiji s obzirom da imam četvoro dece, bolesne roditelje, ženu psihijatrijskog bolesnika i što sam invalid druge kategorije…

– A čija je onda vila?! – prekinuo me je, sada već vrlo razgovetno besan glas.

– Braće Krivić! Mi stanujemo kod njih u podrumu i za uzvrat održavam baštu , popravljam sitne kvarove i čuvam vilu.

– A čiji je onda najnoviji Mercedes koji vredi najmanje dvesta hiljada, i koga po ceo dan glancaš!?

– Braće Krivić! U opisu mog posla je da svaki dan perem kola.

Zavladala je napeta tišina.

– Dosta je bilo zezanja! – glas je sada već urlao. – Ti mora da imaš negde neku ušteđevinu! Uostalom, pozajmi od svojih gazda!

– Stvarno me je sramota, i baš mi je neprijatno – priznao sam glasu – ali ja nemam ni dinara! A što se tiče gazda, njima već dugujem najmanje pet hiljada. A pozajmio sam od kuma Stamenka najmanje tri hiljade. Pa od Zdravka zlatara, Radenka i Zlatka, da ne računam što nismo plaćali struju dve godine, i što su nam isključili vodu još od Božića…

Uskoro je došla i Mica.

– Vodili me neki tvoji prijatelji na ručak. A poslali ti i neke pare…