Pozvao me je kolega Jovanović da svratimo posle posla kod njega na piće.
Vrata nam je otvorila njegova žena.
– Zdravo, ljubavi! – obratila mu se maksimalno obradovano i počela da ga grli. – Pa gde si ti do sada… toliko si mi nedostajao…
– Tataaaa – čulo se radosno klicanje dece u pozadini, koja su se sjurila na svog oca i počela da ga grle. – Tatice, vratio si se!
U opštoj radosti nije zaostajala ni starija žena, kasnije se ispostavilo, njegova tašta.
– Dragi zete, hvala bogu što si došao… plašila sam se da se ne ohladi večera… Spremila sam ti tvoje omiljene krmenadle sa šampinjonima!
Da se ne lažemo, obuzela me je omanja zavist. Meni se kad se vratim kući raduje samo… kuče.
Seli smo u dnevnu sobu dok su se ukućani utrkivali ko će pre da nas posluži, donese piće, servira večeru, na koju sam u međuvremenu pozvan.
Najedeni i napijeni ostali smo posle večere u dnevnoj sobi da u miru i tišini pijuckamo piće i pušimo cigarete.
– Kolega, moram da ti čestitam! – osetio sam potrebu da kažem. – Ovakvo uvažavanje, poštovanje, radost i ljubav u nekoj porodici… veruj mi… ja do sada nisam video…
Kolega Jovanović se šeretski nasmejao.
– Pa tebi mogu da otkrijem malu tajnu… Za ovo je meni mnogo pomogao naš Predsednik!
Gledao sam ga toliko zgranuto da se on slatko nasmejao, pa nastavio intimnu ispovest.
– Pravo da ti kažem, u mojoj kući je dugo vladala potpuno suprotna atmosfera. Žena sa mnom skoro nije ni govorila, deca su prestala da mi se obraćaju kad su shvatila da ne mogu da im dam pare za izlaske i kupovinu, a tašta mi je stalno pravila razne pakosti… A onda je naš genijalni Predsednik počeo sa onim novčanim poklonima… prvo za sve građane, pa za penzionere, pa za mlade, pa ponovo za zaposlene, pa opet za penzionere… i u mojoj kući su se čule samo reči hvale za našeg Predsednika… I tako sam došao na tu ideju… Kad može Predsednik, što ne bih mogao i ja! Otišao sam u banku i uzeo ogroman kredit… Pa sam počeo ovim mojim da redovno dajem pare svakog meseca… I od tada, dragi moj kolega, vlada prava harmonija… kao što si uostalom i sam video…
Stvar je najzad bila kristalno jasna.
– Izvini što te pitam, nije moja stvar – nisam izdržao. – Ali… kako misliš da… vratiš toliki kredit…
Kolega Jovanović se zagonetno smešio.
– Pa, nešto se mislim… isto kad i Predsednik… Na mladima svet ostaje… Pa i sve ostalo… A do tada… najvažnije je da se volimo, zar ne?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
