Alek je dobar i pametan čovek. Radio je negde u Evropi „na crno“ pa ga deportovali.
– Imam problema sa ženom – kaže mi na jutarnjoj kafi. – Uopšte me ne kapira.
– Žene nemaju vremena da nas kapiraju – pokušao sam da ga utešim.
– A sve zbog deteta – nastavio je Alek jutarnju ispovest. – Smeta joj što sam ga upisao na tri jezika!
– Tri jezika?
– Nemački, španski i naravno engleski. Mora tako. Mora da zna strane jezike. Bez toga nema života!
– Jezici su važna stvar… – bio sam na njegovoj strani.
– Neophodna! A još sam ga upisao i na kompjutere, crtanje i u muzičku školu. A mislim se da ga upišem i na ples.
– Da mu to ne bude previše obaveza? – ipak sam prokomentarisao.
– E nemoj mi i ti kao moja žena! – povisio je glas Alek. – Neće mu biti previše! Ništa bre nije previše ako je to uslov da se ode!
– Gde da ode?
– Bilo gde, čoveče! Gde god hoće, neka ide, samo da ne ostaje ovde! Što se mene tiče, upisaću ga na sve što mu može pomoći!
Najzad sam shvatio.
– Ti u stvari spremaš sina za iseljavanje?
– Iseljavanje, odlaženje, spasavanje, nazovi to kako hoćeš… Mora da ode odavde, čoveče! Ovde nema života! A žena to ne kapira… Mnogi to ne kapiraju…
Alek je ispijao jutarnju kafu.
– Učiniću sve što je do mene da moj sin ode odavde… Jezici, kompjuteri, muzika, slikanje… Ako treba, daću sve pare ali će biti spreman! Naučiće sve što može da mu koristi na Zapadu… Ovde nema života, moj brate…
Bio je to koristan jutarnji razgovor.
Podsetio me je da nisam za ovaj mesec uplatio sinu boks, rvanje, trčanje i streljaštvo.
On ostaje ovde.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
