Rat

– Slušaj me pažljivo! Odlučio sam da objavimo rat Kosovu! Vala, dosta je bilo cinculiranja, baljezganja, pregovaranja… Videće oni šta je slavna srpska vojska! Upravo smo dobili od majčice Rusije pomoć u oružju, pa ako su oni mogli da pobede sa njim u Drugom svetskom ratu, što ne bismo pobedili i mi sad!

– Bravo Predsedniče! – Ministar je čak krenuo da ga poljubi, ali se ipak odlučio na vojnički pozdrav. – Hvala bogu i svetom Nikoli! Odlično ste to odlučili, evo, pogledajte, ja ispod odela već nosim uniformu! I to otkad! A ne da je vrućina…

– Videće oni svoga boga! – siktao je Predsednik. – Hoće republiku, hoće nezavisnost, hoće sve pare za sebe… E pa, dosta je bilo! Što je najvažnije, ova odluka ima potpunu podršku. Već je obavljena anketa, narod podržava rat 90 %, a razgovarao sam čak i sa predstavnicima opozicije, oni podržavaju rat 95%! Ja otkad sam na vlasti, nisam imao veću podršku za neku odluku!

– Pa naravno! – zapljeskao je Ministar odbrane. – To je Srbija, patriotska, herojska, nepobediva! Živela Srbija! Srbija, Srbija…!

– Ne deri se, budalo – presekao ga je Predsednik. – Nego ti izdajem naređenje da izvršiš što pre opštu mobilizaciju i da za sedam dana izvršim smotru vojske na beogradskom Trgu republike, koji je, ako nisi znao, i renoviran sa tom idejom. Dakle, na izvršenje!

Sedam dana kasnije Predsednik je došao na svečanu tribinu postavljenu na Trgu republike, obučen u generalsku uniformu i sa srpskom zastavom u rukama.

Ali, na njegovo ogromno iznenađenje, Trg je bio gotovo prazan.

Pritrčao mu je Ministar odbrane u crnoj uniformi i pozdravio po vojnički.

– Vrhovni komandante, srpska vojska je spremna za smotru!

– Jel’ ti to mene zezaš!? – razbesneo se Predsednik. – Gde ti je ta vojska, bre?!

– Ovaj… – mucao je Ministar – bilo je malih problema prilikom mobilizacije… Izgleda da trenutno niko nije kod kuće… odmori valjda… Ali uspeo sam da mobilišem jednu četu sjajnih mladih ljudi… navijača… čekam samo saglasnost njihovih roditelja… pošto su maloletni. Oni su već bili samoinicijativno krenuli… ali im je nestalo nafte u tenku…

– Ne lupetaj više! – proderao se Predsednik. – Šalji tu decu kući! Neka im ostane taj tenk za uspomenu… A ja izgleda moram hitno na pregovore o Kosovu… E baš mi se ne da…