Samoća

Molio bih Vas da uslišite ovu moju malu molbu.

I odmah da kažem, uopšte se ne žalim što sam u zatvoru.

Svestan sam svoga zločina i zaslužio sam kaznu.

Robija nije problem.

Samoća je problem.

A lepo su mi svi rekli to veče da ne pijem drugo pivo. Verujte, svi prijatelji u kafani.

Ali mene je obuzela neka strast, ne umem to da opišem. Kao da je đavo ušao u mene.

I popio sam posle prvog piva, to drugo pivo. Na užas i osudu svih prisutnih.

Naravno, čim sam krenuo, kako to obično biva, odmah sam naleteo na saobraćajnu kontrolu.

Dunuo sam 0,21, a kao što znate, dozvoljeno je 0,20.

Čim se očitao rezultat, nisam čekao ni trenutka.

Izašao sam iz kola i samoinicijativno seo u „maricu“. Šta da se priča. Kriv sam.

Kad su me doveli u zatvor, jedva sam našao slobodno mesto na klupama. Puna soba.

Celu noć sam od duga vremena i nervoze pričao sa svojim novim cimerima.

Ispostavilo se da su svi, kao i ja, upravo uhapšeni.

Tu je bio jedan doktor zbog primanja mita, jedan službenik zbog nameštanja tendera, jedan investitor što je prevario kupce, jedan profesor koji je povisio glas na đaka, jedan otac koji nije plaćao alimentaciju, jedan momak koji je krao po buticima, jedan istetovirani što je dilovao drogu i dva navijača zbog tuče.

Lepo smo se družili sve do doručka.

Posle doručka pušteni su doktor, službenik i investitor.

Do ručka su pustili lopova i navijače.

Na večeri smo ostali samo ja i profesor koji je povisio glas na đaka.

Međutim, već sledećeg dana do doručka nije više bilo ni profesora.

Premestili ga u bolje čuvan zatvor.

Tako da sam ostao sam.

Od tada su se dan-dva oko mene vrzmali prevaranti, korumpirani, kriminalci, narkomani, siledžije… pa ih puste.

Ta samoća ubija, gospodine ministre.

Zato Vas molim da kod mene premestite nekog zločinca sličnog meni, koji će ostati u zatvoru makar malo duže.

A ako je to neizvodljivo, onda me makar premestite kod onog profesora..

U nadi da ćete uvažiti moju molbu

Srdačan pozdrav,

Slavko Jelen