Sporazum

– E, hvala bogu da se i ovo završi – progovorio je Predsednik. – Uvek je neprijatno kad te iznenada pozove predsednik Zapadne velike sile… Nikad ne znaš šta te čeka…

– Vi ste bili sjajni šefe! – pohvalio ga je Sekretar. – Ja sam stvarno mislio da ću se onesvestiti u onoj njihovoj dugačkoj čekaonici… Posebno što sam posle osam sati čekanja prilično ogladneo… Ali Vi… ništa! Niste hteli da uzmete ni onaj Sniker što vam ga je nudila ona crnkinja iz Somalije… Ona što su primili  pre nas…

– Ma, nema veze što smo čekali – bio je i dalje raspoložen Predsednik. – Jedino bi možda mogli da već jednom stave u čekaonicu neke stolice, hoklice, nešto… da  ne stojimo mi… predstavnici malih naroda. Ali i to se, vala, završilo…

– Javljeno mi je da je Vaše potpisivanje sporazuma bilo kod nas na svim informativnim emisijama… Tačnije, samo se o tome i govori… Sutra će, naravno, biti i u svim štampanim medijima…

– Pa valjda sam zaslužio da se i o meni progovori koja reč… Kad sam već potpisao sporazum sa najvećom svetskom silom! – pokušao je da se malo našali Predsednik. – Valjda zaslužujem i ja malo pažnje!

– Naravno  da  zaslužujete! – eksplodirao je Sekretar. – Pa Vi ste naš… najveći, najznačajniji, najhrabriji političar… kog smo ikada imali… Vi ste ponos našeg naroda… Vi ste…

– Ej, bre… dileja… lakše malo! – prekinuo ga je Predsednik. – Samo se šalim, bre! Šta si se ti primio! Pa valjda ja znam… ko sam ja!

Predsednik je nehajno bacio fasciklu prema Sekretaru.

– ‘Ajde vidi šta je medijski atraktivno u ovom našem sporazumu… Pa da to sutra bude udarna vest…

Predsednik se taman spremao da zagrize sendvič, kada ga je sekretar burno prekinuo.

– Šta nam je ovo!?! Šefe!!! Majko moja mila… kakav je ovo… spisak?! – skoro je kukao Sekretar.

Predsednik mu je odmah oteo dokument iz ruku.

– Šta je ovo!? – uskoro se i on prolomio. – „Kupiti dva kila od buta i kilo plavog patlidžana“… „Poslati odelo na hemijsko čišćenje“… „Zvati majstora za kablovsku“… „Uplatiti Toniju zimovanje“… Šta je ovo, aman bog!?

– Šefe, sva je prilika… da je to nekakav spisak… njihovog Predsednika – shvatio je Sekretar. – Očigledno neki njegov… lični planer…

– Ama, vidim i ja da je planer, nisam budala! – besneo je Predsednik. – Ali, čoveče božiji, vidiš li ti tu dole… na dnu tog… planera… moj potpis! Pa ja sam, sunce ti žarko, potpisao njegov planer… Umesto sporazuma!

– Ovaj… šefe… pa niste Vi krivi… on je očigledno jedan matori izlapetis… I pomešao je papire…

– Ooo, šta uradi! – sad je i Predsednik skoro kukao. – E tačno sam znao da će mi to potpisivanje sporazuma sa velikim silama kad tad doći glave! Jaoooo, šta potpisah…

– Ma polako šefe… nemojte to sad da… precenjujete… – smirivao ga je Sekretar. – Ma ‘ajte, molim vas… šta ste Vi sve do sada potpisali… sećate se… I kod Severne velike sile i kod Istočne velike sile… da ne nabrajam više… Pa ne možete Vi da još i čitate ono što vam velike sile poture… Dovoljno je što potpisujete!

– Ono što jes-jes – malo se smirivao Predsednik. – Vala sam se napotpisivao… za medalju!

Ponovo je uzeo spisak.

– Ko li mu je ovaj Toni…

– Stariji sin – kao iz topa je odgovorio Sekretar.

– Pa dobro, šta je – tu je… Raspitaj se gde taj Toni voli da ide na zimovanje, pa da mi to odmah uplatimo… A našeg ambasadora hitno zovi da nosi dva kila od buta… ali prvoklasnog!… I da usput završava za hemijsko i majstora… Srbija poštuje svoje sporazume, moj brale…