Zvonce na vratima je neprekidno zvonilo i najavljivalo neku vrlo nestrpljivu osobu. Ili vlast.
– Marko Marković?
Vojnik u maskirnoj uniformi gledao me je nestrpljivim pogledom.
„Ponovo dele vojne pozive“ – projurilo mi je kroz glavu.
– Marko Marković! – povisio je ton nestrpljivi vojnik.
– Da… odnosno, ne. Ja sam RAJKO Marković!
Vojnik me je podozrivo pogledao.
– Da li si ti Marko RAJKA Marković?
– Ne ! – bio sam kategoričan. – To je moj sin!
– Potpiši ovde! – poturi mi vojnik ogroman spisak i strpa u ruku plavi koverat.
– A šta je ovo? – upitao sam potpuno zbunjen.
– Poziv za vojnu vežbu – potvrdi moje sumnje nestrpljivi gušter.
– Momenat! – sad sam ja povisio glas. – Moj Marko ima samo šest meseci. On je beba!!!
Gušter je bio mrtav hladan.
– To se mene uopšte ne tiče. Ja samo delim pozive. Potpiši ovde!
Od sve muke sam potpisao i spremao se da pođem u vojni odsek i razjasnim stvar.
Preduhitrilo me je zvonce na vratima neprekidnim zvonjenjem.
Oficir sa dva vojna policajca.
– Marko Marković?
– Gospodo, ovo je neka greška. Moj Marko je beba, ima samo šest meseci…
– Jesi li ti Srbin?! – prodera se na mene oficir. – Šta tu kukaš kao baba! Vidiš, bre, da su nas neprijatelji opkolili sa svih strana i moramo da se borimo!
– Ali, on je beba… – pokušavao sam očajnički.
– Ali SRPSKA beba! – zaključio je trijumfalno oficir, odgurnuo me sa vrata i odneo Marka.
I sad čekamo. Valjda će se javiti kad progovori…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
