Srbija na psihijatriji

Požurili smo u duševnu bolnicu.

– Nažalost, posete joj još nisu dozvoljene – obavestio nas je njen psihijatar.

– Šta je sa njom, doktore? – pitali smo zabrinuto.

– Vrlo težak slučaj – vrteo je glavom doktor. – Još nismo uradili celu dijagnostiku… ali trenutno je smeštena na intenzivnu negu.

– Šta ste do sada otkrili? – pitali smo sa zebnjom.

– Pa uglavnom ono što sam od nje saznao… – reče doktor. – Pre svega, izgleda da je vaša Srbija strasna kockarka… Po onome što mi je ispričala, ona je prokockala sve što se prokockati moglo… teritorije, ljude, države, perspektivu, budućnost… Još kaže da se zaduživala se na sve strane, i da duguje, kako kaže, „i bogu i narodu“… Pored toga, ima „kratak fitilj“, lako se iznervira i posvađa, impulsivna je, nepredvidiva… Radili smo joj i psihološke testove. Iz tih rezultata može se zaključiti da je u suštini naivna, povremeno popustljiva na svoju štetu, povodljiva, sugestibilna i zanesena uvek nekim velikim, a nerealnim idejama… A po svemu sudeći, i nepromišljena, tvrdoglava, sklona konfliktima i agresivnim ispadima.

– Doktore, ima li joj leka? – zavapili smo svi.

– Ma sve to u suštini nije toliko strašno – reče psihijatar. – Kockanje se danas leči, impulsivnost i agresivnost mogu uspešno da se regulišu terapijom… Meni je veći problem ovo njeno trenutno stanje… zbog koga je i hospitalizovana… i koje još ispitujemo… Ona je psihotično opsednuta nekakvim Kosovom..

Ništa nam nije bilo jasno.

– Kod nje to izgleda ovako – pokušavao je da nam objasni doktor.

– Ona čas govori da to Kosovo nije njeno, čas da jeste njeno… pa da će se sa njim razgraničiti… pa da ne priznaje nikakve granice… pa da će uzeti neki njegov deo… pa da će dati neki svoj deo za neki njegov deo… Iskreno da vam kažem, ja se profesionalno najviše brinem da nije u pitanju… šizofrenija…

Mi smo se prekrstili i pomerili s mesta. Valjda nije…