Teatar

– Gde mi je tekst! – derao se jedan debeljko. – Ko je uzeo moj tekst!!

– Viri ti iz džepa! – dobacio mu je napuderisani dugonja. – Što jednom ne staviš naočare?

– Loše mu stoje! – dobacila je mlada dama iz ćoška.

– Ti, dete, bolje ćuti! – branio se debeli. – Zna se dobro kako si ti ovde uopšte došla. Ja u tvojim godinama nisam smeo da se javim, a danas… Niko više ne poštuje starije kolege!

– Hoćeš molim te da mi namestiš periku? – zamolio je debeljka jedan stariji gospodin. – Ovi klinci čak ni periku ne umeju da drže…

– Nama perike ne trebaju! – ovog puta se umešao zgodni mladić zalizujući svoju bujnu kosu.

– Ne zaboravi, DEČKO, da smo te MI ovde doveli! – povisi glas ćelavi gospodin i lepotan namah ućuta i utonu u svoje ulepšavanje.

– Još jednom da ponovimo – uleteo je u garderobu jedan razbarušeni gospodin. – Prvo ide Đoka, pa Pera, pa Mika. Ti, Miko, moraš to mnogo oštrije, nemoj danas onako kilavo kao na probi!

– Nešto sam prehlađen… – pokušavao je da se opravda Mika.

– Ako si prehlađen, možemo mi da uzmemo i zamenu! – zapretio mu je nervozni gospodin.

– Mogu ja, mogu! – uplašeno će Mika. – Evo, prehlada je već prošla! – reče i baci maramicu.

– Gde mi je tekst! – ponovo se uspaničio debeljko. – Meni opet nema teksta!

Nervozni gospodin je iz džepa izvadio hrpu papira i dao jedan uspaničenom debeljku.

Zatim mu je dao još jedan.

– Evo ti dva! Jedan za rezervu!

Debeli je obrisao znoj i bio vrlo zadovoljan.

– Dakle, da ponovimo! – vikao je nervozni. – Ide prvo Đoka, pa Pera, pa Mika, onda mladi po spisku, posle njih ja, a završiće zna se već ko. Je li jasno?!

– Jasno!! – potvrdiše sa svih strana gromoglasno i izađoše iz garderobe.

Sednica Skupštine je mogla da počne.