Zaposlenje

– Deco draga i unuci dragi, ovako se više ne može! – počeo je deda dramatičnim glasom. – Ja sam se nadao da će kriza proći, da će doći to obećano bolje vreme, da će nam povećati penzije. Ali kao što znate, ne da nije došlo bolje vreme, nego su nam penzije čak i smanjene!
Svi smo zagrajali u znak odobravanja njegovog izlaganja.

– Dakle, sve vam je jasno! Dobro znate da se svi, koliko nas u kući ima, izdržavamo od moje i babine penzije. I tako se više ne može!
Zavladala je napeta tišina.

– Deco draga i unuci dragi, baba i ja mislimo da je vreme… da nađete posao!
Iskreno, svi smo bili šokirani. Bilo je i ranija takvih dedinih ispada, ali ovog puta je zvučao krajnje ozbiljno.

– Nema se više šta čekati – bio je jasan i odlučan. – Imate rok mesec dana!
Posle mesec dana u isto vreme našli smo se na istom mestu.
Prvo se javio najstariji brat.

– Dragi deda, draga porodice, ja sam uradio koliko sam mogao. Ne mogu vam ni nabrojati na koliko sam vrata zakucao… I uglavnom isti odgovori. Kriza, beda, nemaština… Dodatno je bio problem što ne primaju starije radnike… Ali sreća mi se ipak osmehnula… Naišao sam na jednog direktora svog školskog druga… I našao sam posao!

Svi smo zapljeskali sa odobravanjem.
– I ja sam našla posao! – pridružila sam se porodičnoj euforiji.
– I ja… i ja! – odjekivalo je sa svih strana.
Deda nije mogao da veruje. Ispostavilo se da smo svi uspeli da nađemo posao.
– E takve vas volim! – deda je bio prezadovoljan. – Bravo, deco moja i unuci moji! Eto vidite da se sve može kad se čovek malo potrudi!

Svi smo blistali od ponosa
– I kad počinjete da radite? – zanimalo je dedu.
– Mi?! – viknuli smo skoro u glas. – Pa mi uopšte nismo tražili posao za nas!
Tako da smo za dedu našli da pre podne prodaje sladoleda, po podne čuva parking, a noću cepa karte u pozorištu, dok bi baba trebalo da pre podne čuva decu, po podne radi u piceriji, a uveče kao dispečer taksija.

Deda i baba su se u početku malo bunili, ali su shvatili da je zaista velika kriza.
I sad rade punom parom.