Aleksandar i Sale

Naime, kada premijer jedne države, javno i pred celim svetom, kaže da nema snage da se obračuna sa huliganima, očekuje se da je to rekao u kontekstu objašnjenja za podnošenje ostavke. U normalnim okolnostima, zvučalo bi to na upravo takav način: Građani, nemam snage da se obračunam sa huliganima i zato podnosim neopozivu ostavku na mesto premijera.

Ali, upravo suprotno se dogodilo. Premijer Srbije je to izjavio u nekoliko navrata, a poslednji put neposredno uoči preuzimanja drugog mandata predsednika Vlade. Sledstveno tome, premijer je zapravo rekao: Biću vaš premijer naredne četiri godine, tolerisaću huligane i kriminalce i neću se boriti protiv njih. I to je, u strogo kontrolisanim uslovima, nekako prošlo bez mnogo buke u javnosti i zaprepašćenja, osim ozbiljnog postavljanja pitanja u nekolicini medija. Slegao je premijer ramenima, rekao da tu neće ništa preduzimati, tražio od građana da ga razumeju, odnosno da pokažu i oni malo slabosti prema huliganima.

Ako se pretpostavi da iza svega stoji njegova čvrsta namera obračuna, odnosno da mora ovako javno da nastupa, vođen principima veće korisnosti, kako bi ih posle svom silom države, pravde i zakona napao – postavlja se pitanje gde je ta granica kada bi trebalo da uslede takvi događaji. Jer, ulazimo polako u petu godinu od kada je Aleksandar Vučić preuzeo vlast. Ta ljubav predugo traje da bi se mogla nazvati taktikom za obračun države sa mafijom. Čini se da svaki građanin, pa i onaj najneupućeniji u savremene političke i društvene tokove, ima pravo da se umeša u „visoku“ politiku kada ne čuje premijera svoje države da osudi to što na sportskim događajima neko naredi igračima, idolima „naše“ dece, da nose majice sa likom okorelog kriminalca, narko-dilera, trgovca oružjem i svim ostalim što spada u to „zanimanje“. Ne zanima, međutim, premijera ko je to naredio sportistima, kao što ga ne zanima ni to da li su igrači nosili obeležja mafijaša ili ne. Kaže, to nije njegova stvar. NJegova stvar je da samo nađe ubicu tog mafijaša. Da nema prethodno navedenog konteksta i činjenica, takva izjava bi možda mogla da prođe i oprosti se kao premijerova slabost usled pritiska kojim je izložen. Ali, samo jedan put, i to, opet, kako za koga. Za većinu, čini se, nijednom. I to je, pretpostavlja se, sa stanovišta elementarnih moralnih vrednosti, jedino ispravno. Ili, ne?

Način na koji se odnosio prema ovom poslednjem mafijaškom obračunu može se tumačiti u smislu da premijer zapravo nema srca da se obračuna sa njima. Da mu srce pripada jednoj od strana. Premijer je – govoreći o ubijenom mafijašu, koji se, uprkos pravosnažnoj presudi izrečenoj još 2013. godine, zbog trgovine drogom i posedovanja oružja, nalazio na slobodi i kao takav – slobodan čovek – nedavno bio učesnik u brutalnom prebijanju radnika obezbeđenja direktora FK Partizan, čemu je svedočila cela nacija, jer je incident zabeležen kamerom – imao razumevanja za činjenicu da ovaj nije lišen slobode. „Taj jedan nije nikoga pipnuo, šta želite od nas?“. Istina, na snimku on nije nogom lomio lobanju nesrećniku, ali nije ni dozvolio da mu se pomogne, ili mu, ne daj Bože, pritekao u pomoć. Upravo njegova ekipa je brisala pod ovim čovekom. I to je beskrajno mnogo puta, na svim vestima, gledala cela nacija. Kao što je nekoliko meseci potom gledala kako se njegovo lice na majicama kao ličnost kojoj bi se trebalo diviti i poštovati.

Bilo bi u redu kada bi premijer rekao da je odvratno to što se mafijaškim metodama navlače građani da oplakuju smrt jednog mafijaša i kada se ne bi ostavljao prostor za sumnju da on u svemu tome ima svoj doprinos i ulogu. Bilo bi u redu, ali pošto se to ne događa, već se dešava suprotno, onda je jasno da se to ni ne može očekivati od „našeg“ premijera, jer je reč o Aleksandru Vučiću. Bavi se politikom već 25 godina, ima samo 45, a tek u poslednje četiri godine ne poziva na rat sa Evropskom unijom, Amerikom i susednim zemljama, ne daje rasističke izjave, ne upućuje građanima ratno-huškačke poruke (donekle), ne slavi počinioce genocida kao državne heroje, na kraju, ne pretpostavlja se kao onaj koji organizuje i poziva huligane da ruše gradove jer je Kosovo proglasilo nezavisnost, Ratko Mladić i Radovan Karadžić uhapšeni, ili pak seksualna manjina izašla na ulice. Ne bi se u ovolikoj meri podsećalo na premijerovu ružnu prošlost da je zaista u potpunosti odstupio od nje, odnosno bi – ali sasvim je izvesno u nekom drugačijem smislu. Kao razlika u odnosu na ono što je on danas. Ovako, preostaje mu samo da se ljuti.