Apel svetlih Žena u crnom za spas obraza Srbije

Pokušavaju da „zaštite“ svog lidera, Aleksandra Vučića, koji je bio glasnogovornik u vreme kada je Srbija izvršila najgnusnije ratne zločine na Kosovu nad Albancima, zajedno sa ministrom povratnikom, Ivicom Dačićem, jednog od takođe najgnusnijih promotera nasilja i mržnje, pozivajući sopstvene građane da idu, ili u samoubistvo na Kosovo, ili da postanu deo ratnozločinačkog aparata.

Kako li je građanima Srbije, njima i njihovim porodicama danas kad svedoče da isti ti političari, dvadeset godina posle, i dalje stoje na „braniku otadžbine“, dok pokušavajući da sakriju sopstvenu odgovornost, zapravo neminovno idu u faktičko priznanje Kosova? Osećaju li se iznevereno?

Pa, ne. Usled brutalne medijske agresije i lažiranja činjenica, većinski deo javnog mnjenja posledično oseća još veću mržnju prema Albancima, našom braćom i sestrama, o koje smo se toliko ogrešili dok su portparoli zločinaca Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića propagirali ubistva.

Opozicija takođe u Skupštini Srbije o tome ćuti, dvadeset godina posle… Jedino su glasni ovi klerofašistički elementi koji misle da su Vučić i Dačić danas mlaki i da bi trebalo da iznova pozivaju na nasilje i odupru se priznanju Kosova. Veoma tužno u odnosu na žrtve, ne samo albanske, razume se! Već i srpske. Jedini svetli glasovi dolaze od onih „najomraženijih“ u našem društvu, poput Žena u crnom. Stoga, ustupiću ovaj javni prostor koji imam da prenesem i istaknem njihov Apel za Kosovo.

Apel za Kosovo

Čvrsto verujući da su građanske slobode i demokratija važnije od svih etničkih i državnih interesa, a ljudska prava (uključujući posebno i ženska ljudska prava), kvalitet života i ljudska bezbednost iznad državnog suvereniteta, učešće u izgradnji pravednog i trajnog mira, kao i rad na pomirenju i uspostavljanju demokratskog poretka su naše pravo i naša obaveza, pa da ćemo i dalje negovati solidarnost sa svima koji odbijaju lojalnost svojim patrijarhalnim nacionalističkim i militarističkim vođama.

Režim Slobodana Miloševića je sprovodio na Kosovu aparthejd prema nesrpskom (naročito albanskom) stanovništvu i sistematski pretvarao pretvarao pripadnike/ce tamošnje etničke većine u građane drugog reda. uporno širio atmosferu podozrenja i mržnje i osećanje nadmoći srpskog etnosa, te da je počevši od 1998. organizovao i sprovodio masovne zločine nad kosovskim Albancima (što ne opravdava revanšističke zločine počinjene nakon predaje Kosova međunarodnim mirovnim snagama).

Vlast koja je u Srbiji nastupila nakon promena 5. oktobra 2000. propustila da se suoči s navedenim činjenicama, a time i sve prilike da uspostavi odnose poverenja sa albanskom većinom na Kosovu.

Aktuelni režim obnovio šovinističku i rasističku retoriku, čime su izgubljene i poslednje šanse za bilo kakav oblik državne zajednice koja bi u svoje granice uključivala i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju.

Realnost Kosova u potpunom raskoraku s proklamacijama o suverenitetu Srbije nad tom teritorijom, koja voljom apsolutne većine sebe smatra suverenom Republikom Kosovo, a čiju je nezavisnost priznala većina demokratskih država na svetu.

Apelujemo na domaću i međunarodnu javnost da se suoči s realnošću i da izvrši pritisak na aktuelnu vlast u Srbiji kako bi ona odustala od samoubilačke politike koja ne vodi računa o tome da građani i građanke Kosova ne žele da se podvrgnu suverenitetu države u čije su ime proganjani i ubijani svi koji su hteli da odnose između Srba i Albanaca oblikuju na novim osnovima, bez diskriminacije i represije.

Zahtevamo od vlasti u Srbiji da prestane da sprečava pristupanje Kosova međunarodnim organizacijama i institucijama. Time bi Srbija na jasan i nedvosmislen način, dala svoj doprinos dobrosusedskim odnosima i regionalnoj stabilnosti.

Ujedno apelujemo na međunarodne institucije i na civilno društvo na Kosovu da se odlučno suprotstave svim vidovima diskriminacije na osnovu etničke, verske, kulturne, političke, polne i svake druge pripadnosti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.