Budalaštine

Nije saglasan ni sa odlukom SZS o bojkotu predstojećih izbora.

„Budalaština je da sam se priključio Vučićevoj propagandi, već će opozicija izgubiti i ono malo što drži ako ne izađe na izbore“, poručio je Filip David.

Odakle ta „budalaština“, kako ju je nazvao Filip David o tome da se priključio Vučićevoj propagandi samo zato što ne podržava savez nacionalističkih stranaka.

A, reklo bi se, prema govoru kakav vrlo često imaju članovi tog saveza – Vuk Jeremić i Boško Obradović – zaista profašističkih partija, koliko god to njihov kolega po stavovima, diktator i, takođe, zastupnik profašističke stranke, Aleksandar Vučić, zloupotrebljavao. NJihova mržnja prema Albancima, Bošnjacima, Hrvatima i ostalim nesrbima, odnosno pripadnicima naroda bivše Jugoslavije, prebacuje i preko pretpostavljenih i ustaljenih nacionalističkih floskula, odnosno često iznenađuje po svom intenzitetu. Jasno je da je Aleksandar Vučić njihov pravi lider upravo po osnovnim polugama politike koju sva trojica zastupaju.

Nije, međutim, po stepenu korupcije u kojoj se aktuelna vlast davi, uvlačeći za sobom bez ikakvog opreza, nemilosrdno, i najnesrećnije i najslabije duše.

Pitanje da li sam za Vučića ako sam protiv Saveza za Srbiju i njihovih nacionalističkih lidera koji zameraju ratnom huškaču i propagandisti Aleksandru Vučiću na manjku „patriotizma“, potpuno je izlišno i proizvod je, takođe, jedne beskrupulozne propagande.

Politike promocije ratnih zločina, Ratka Mladića i Radovana Karadžića, odnosno mržnje i nepomirenja sa kosovskim Albancima, zaustavljanja izgradnje puteva i regionalne saradnje na nacionalnoj i verskoj osnovi, nisu bezazlene. One, poput ove Vučićeve, na kojoj je zaradio prvi milion, dakle, ratno zločinačke, proizvode smrt, siromaštvo, zatvoreno društvo i zajednicu punu preplašenih i nesrećnih pojedinaca.

Nije u redu zastupati takvu politiku. Mržnju. Jednostavno je, i dokazano. Aleksandar Vučić je pravi primer za to. Kao i Srbija tokom devedesetih ali i sve do danas.

Korupcija u koju je duboko ogrezao aktuelni režim nema projekciju na podršku u biračkom telu i pored izuzetno teških uslova života najvećeg broja građana upravo zato što se i dalje hrani nacionalizmom i mržnjom. Građani Srbije na samom dnu egzistencije, grcajući u siromaštvu, putem medija dobijaju upravo te doze neophodne „patriotske“ mržnje kako bi savladali bedne uslove živote, odnosno svemu tome dali nekakav smisao.

Međutim, u nacionalističkim i netolerantnim režimima, izdajnici, strani plaćenici odmah su na drugom mestu po predmetu mržnje. Paradoksalno, na taj način oni koji su drugi u biračkom telu, odnosno drugi po štetnosti politike koju zastupaju i sam javni interes, postaju glavne mete te gotovo nacipolitike.

Pa se u nedostatku inspiracije za stvaranje lažnih tema i problema usmerenih spolja, ta medijska i zločinačka mašinerija okreće ka unutra – protivnicima. Onima koji hoće da osvoje vlast. Koji nikada nisu ni osetili težinu života običnih ljudi kojima manipulišu jer oduvek imaju para i privilegija, kako po rođenju tako i po manjoj ili većoj korupciji, čiji su deo u nekom trenutku političke karijere bili.

To što stoje na prvoj liniji odbrane, odnosno udara ratno zločinačkog i koruptivnog režima Aleksandra Vučića, ne doprinosi „šarmu“ njihovih nacipolitičkih ideja. Ideja koje ne afirmišu već ukidaju slobode i zastupaju određenosti ljudi stečenih po rođenju – biti Srbin, biti beo, biti heteroseksualac i pravoslavac…

O tome, čini se govori i Filip David, jedan od retkih doslednih glasova u poslednje tri decenije srpske političke scene: „Svim srcem sam za opoziciju ovom režimu i predsedniku koji ima prerogative autoritarnog diktatora… ali bojim se sa ovakvim stavovima opozicije nema velikih promena.

Nije pitanje samo promene gole vlasti, reč je o promeni sistema – o tome se suštinski ne govori – promeni kulturnog modela, a kulturni model znači opšti način razmišljanja. A šta smo mi to promenili? Mi smo se vratili u devedesete godine, i u odnosu na ratne zločine, i u odnosu na EU, i u odnosu na Kosovo“, zaključio je pisac Filip David.

Tako.