Čiji je zajednički kandidat?

Posmatrano po pojmovnoj strukturi, odnosno nazivima koje su opozicione partije ujedinjene oko njegovog imena da bude kandidat za predsednika, moglo bi se zaključiti da to jeste slučaj i da je njegov uslov ispunjen.

Ujedinjenu opoziciju u ovom kontekstu čine Stranka slobode i pravde, Narodna stranka, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Pokret za preokret i sindikat Sloga, koji su od početka priprema za aprilski izborni ciklus, zapravo, sve vreme zajedno, ujedinjeni oko okosnice, a to je partija čiji je lider Dragan Đilas – Stranka slobode i pravde.

Ta pojmovna igra, međutim, zamagljuje ili, može se reći da čak zavarava opoziciono biračko telo, s obzirom na to da potpuno isključuje drugi deo opozicionog spektra, sa kojom se, prema izjavama predstavnika te grupe, uopšte nije ni dogovarala, odnosno konsultovala u vezi sa zajedničkim kandidatom za predsednika Srbije.

Reč je o onom delu opozicije koja je, naznačimo, pre malo više od mesec dana uspela da izvede značajan broj građana na ulice koji su izrazili hrabrost i odlučnost u blokadi puteva, u nekoliko navrata, čime se kandidovala kao bitan „neprijatelj“ režimu Aleksandra Vučića i Srpskoj naprednoj stranci.

To je grupacija je uspela da izvede i institucionalni obrt, odnosno svojom čvrstom voljom i organizacijom protesta, dopiranjem do značajnog broja građana, natera režim da, bar za kratko, odustane od realizacije poslova kompanije Rio Tinto u Srbiji, naveliko u svetu prepoznatog kao zagađivača životne sredine.

Ujedinjena opozicija, odnosno stranke Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Zorana Lutovca, Pavla Grbovića, Janka Veselinovića i Željka Veselinovića, podržavale su te masovne i odlučne proteste ali niti su ih pokrenuli niti su u njima igrali glavnu ulogu.

Te proteste su osmislile i izvele grupacije „Kreni-promeni“, Ekološki ustanak i Ne davimo Beograd.

Podsetimo, Ujedinjena opozicija, odnosno Stranka slobode i pravde, izlaskom sa kandidatom za predsednika Srbije iznenadila je i stranku kojoj Zdravko Ponoš pripada a čiji je predsednik Vuk Jeremić – Novu stranku, kamoli one opozicione strukture sa kojima nije bila ni u kakvom planiranom savezu – poput gore pomenutih članova koalicije „Moramo“, gde spadaju Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak, Akcija, politička platforma Solidarnost, kao i brojne druge lokalne organizacije.

Nakon formiranja koalicije „Moramo“, u javnost su ispostavljeni kandidat za gradonačelnika – Dobrica Veselinović iz Ne davimo Beograd, kao i nosilac liste za parlamentarne izbore – Nebojša Zelenović, lider Akcije i Zajedno za Srbiju.

Ali, ne i za predsednika Srbije već se od njih sada očekuje da se izjasne o zajedničkom kandidatu ove, zapravo, poluujedinjene opozicije – Zdravku Ponošu.

Napomenimo i da je Skupština slobodne Srbije, koja je u javnosti poznata kao organizacija koja je, takođe, svojim javnim intervencijama bila aktivna u oblikovanju političkih okolnosti i aktuelnog definisanja predizbornih pozicija, pozivajući se učestalo na neophodnost dogovora i fer odnosa između opozicionih predstavnika, izrazila razočaranost naglim i, kako je u nedavnom saopštenju za javnost izrazila, nedemokratičnim ponašanjem pojedinih političkih grupacija, prilikom proglašavanja kandidata za predsednika – Zdravka Ponoša.

Uprkos tome što ga je okarakterisala kao časnog i poštenog, ostalo je, ipak, nejasno da li ova organizacija zaista podržava Ponoša ili će preovladati, kako je rečeno, nezadovoljstvo određenih članova SSS zbog načina na koji je izabran bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije.

S obzirom na to da je Boško Obradović, lider Dveri, odnosno donedavni bliski saborac Dragana Đilasa i Vuka Jeremića izopšten iz ovog partijskog drugarstva, da li zbog svog, čak i za Vuka Jeremića, preteranog nacionalizma, a u predstavljanju najbolje sažetog u odbranama i veličanju ratnih zločinaca, ili, pak, zbog naznaka saradljivosti sa Vučićevim režimom, nije ni ulazio u moguću kombinaciju navodnih dogovora i ujedinjenja opozicije.

Kao što je i deo ostatka opozicije, poput Demokratske stranke Srbije, POKS, i ostalih članova navodno partiotskog bloka, prepoznat kao jasni saradnik vlasti Srpske napredne stranke, zadužen za stvaranje lažne slike o šarolikosti političke scene i demokratije u kojoj Aleksandar Vučić vlada poput nekog legitimnog izabranika i pobednika na regularnim i fer izborima.

Iz dogovora o predsedničkom kandidatu ispao je i deklarativno jasno profilisan proevropski blok, gde su, između ostalih, Socijaldemokratska stranka, Nova stranka, Građanski demokratski front, koji se u prošlom izbornom ciklusu nisu priključili bojkot opoziciji, pa su ih označili ili kao, takođe, prikrivene saveznike režima, ili, kao totalno ideološki nepodudarne onima koji se zovu imenom – Ujedinjena opozicija.

Čini se i da nisu bili u stanju da sarađuju sa bivšim partijskim kolegama, poput, recimo – Borisa Tadića, odnosno da mu ostave u političkoj hijerarhiji mesto za ispoljavanje.

Kada se posmatra sled skorašnjih događaja, može se postaviti pitanje da li će ovakav predizborni manevar SSP, koji je bio dovoljan da na kraju prisili Vuka Jeremića da podrži kandidata iz svoje partije kojeg nije hteo ni da kandiduje, uspeti da razoruža i celu koaliciju „Moramo“ da pod prisilom, a ne dogovorom, podrže Zdravka Ponoša, izgleda da neće skoro biti poznato, jer je seme razdora za ujedinjene odmah bačeno.