O tome koliko će boleti Vučićev pad i sličnim strepnjama

Da li sada to, konačno – i svi znaju?

Kolumnu pišem pre usvajanja rezolucije o krađi izbora u Srbiji u Evropskom parlamentu, a optimizam za postavljanje ovakvog pitanja svodi se na navode koje je šira javnost mogla da vidi iz nacrta teksta.

Vučić je lopov, lažov i nasilnik. Svedeno rečeno.

O, kako teškoj i ogromnoj sramoti nas je takav zločinački režim, čiji je on neizbežni i istaknuti deo bio, izlagao decenijama… Hoće li sada biti isto takvo i olakšanje, kao što je taj teret bio težak?

Kada bude nazvan pravim imenom pred celom Evropom?

Smrt, glad, bolest, bespomoćnost, nejednakost, tuga, gubitak… Život u Srbiji, opisno – pod vlašću, uticajem i finasijskim rastom Ivice Dačića i Aleksandra Vučića.

Sada, kada razmere njihove represije nad nama postaju sve više istaknute i spolja, bar – kao nikada do sada, da li to znači da smo bliži izlazu – izvan četiri zida sa Aleksandrom Vučićem?

Izvan četiri zida u kojima se prepoznajemo kao ratni zločinci i samoubice, kao oni koji nisu imali prilike da saznaju nešto više osim okvira lažnih informacija nametnutih od zlotvora iz tajnih službi i finansijskih moćnika koji su ubijali kako bi zgrtali bogatstva?

Jesmo li bliži izlazu i u kom smeru koraci još moraju da budu napravljeni?

Šta god mislili o opoziciji u Srbiji, posle 12 godina brutalnog uništavanja kritičke misli i demokratije, jasno je da je konačno i nastala.

Evropski parlament se ne bi na ovakav vanredni način probudio da ga nisu „drmusali“ i „cimali“. Verovatno je ta, tek nastala opozicija, mogla sto puta više da uradi… Možda je ovakav slučaj bio tek izročno-posledični, prirodni hod kojem je bio neophodan samo mali podsticaj, imajući u vidu očiglednost brutalnosti Vučićeve represije, laganja i lopovluka.

U svakom slučaju, to se dogodilo.

Evropski parlament je sa predstavnicima srpske opozicije provrištao da je Vučić lopov, korumpirani gmaz, lažov i da drži građanke i građane Srbije u kandžama svog profiterstva, isključive lične koristi.

Omalovažanje rezolucije Evropskog parlamenta, uz argumente o navodnom manjku i slabom uticaju, emitujućoj praznoj formalnosti, kao i kritike evropskih poslanika koji su Aleksandra Vučića i njegov režim nazvali onako kako ga retko čak i najžustriji kritičari u Srbiji nazivaju, odraz je bespomoćne i u pojam ubijene misli.

Kao i one opterećene nacionalizmom i mržnjom prema „zlom Zapadu“, svima koji nisu podržavali i danas osuđuju ratnozločinačku politiku Slobodana i Miloševića i Vojislava Šešelja i njihovih glasnogovornika Ivice Dačića i Aleksandra Vučića. Preciznije – ne poistovećuju se sa njom.

Onih koji nisu mogli i hteli da podlegnu zabludama emitovanih iz tajnih službi i stavova njihovih političkih poslušnika – da su ratnozločinački pohodi bili odraz vrhunskog patriotizma i očuvanja „srpskog identiteta“. Da je aktuelna netrpeljivost državnog vrha prema svim narodima država bivše Jugoslavije jedini izraz pravedničkog odnosa, posle ratova devedesetih…

A, sve su uradili na urušavanju našeg identiteta, nemaju više šta da uruše nego da nas drže pod ključem. Pokradene, bolesne, siromašne, do te mere oslabljene da smo dočekali trenutak da od poslanika Evropskog parlamenta očekujemo izlaz.

Kad se dotle dođe, onda to i ima smisla.

Posle rezolucije Evropskog parlamenta o krađi izbora u Srbiji, za Vučića više ništa nije isto, time i za nas – građanke i građane. Boleće njegov pad, to je izvesno, jer odavno pada, pa nas sve zajedno to boli, ali – sada će da pada dublje i žustrije, ubrzanije.

Ukinuće mu lovu, lovu koju zna kako je trošio…

Izvesno je – trošio je za produbljivanje našeg siromaštva.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.