Dakle, Dačiću, čujemo li se?

Podsetimo, ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je juče da krajnji cilj kosovskog premijera Albina Kurtija nije da formira Zajednicu srpskih opština, već da Srba više nema na Kosovu.

„Oni bi najviše voleli da to mogu da učine nekom vrstom brze intervencije i blickriga, ali svima je jasno da Srbija to nikad neće dozvoliti“, rekao je Dačić.

Dakle, sve i da je sve tako kako Ivica Dačić kaže, problem je što to skoro četvrt veka nakon gubitka Kosova, izjavljuje upravo Ivica Dačić, portparol Slobodana Miloševića. koji je potpisao kapitulaciju nakon kosovskog rata.

Problem je što se skoro 25 godina nakon te kapitulacije, a posebno nakon svih zločina koji je njegov šef – balkanski krvanik – Slobodan Milošević – počinio nad kosovskim Albancima, tokom devedesetih godina, aktuelni šef diplomatije, nikada isključen i kažnjen zbog pogubne politike čiji je portparol bio, nijednom rečju, za sve ove godine, nije pokajao zbog svoje crne i mračne prošlosti. Več je nastavio da udruženo sa ostalim političkim zlikovcima i mrziteljima kako drugih tako i sopstvenog naroda predano radi na uništenju njihove budućnosti.

Bogat, samozadovoljan i drzak. Naspram većine građana kojima vlada – siromašnim, obezvoljenim i podaništvu zločincima sklonim.

Politika koju predstavlja Dačić, od devedesetih do dan danas je ona je koja je zavila građanke i građane Srbije u crno, siromaštvo i nacionalnu sramotu. Potom u tranzicijsko bespuće.

Dakle, ponovimo, možda cilj kosovskih vlasti zaista I jeste da na Kosovu više nema Srpskinja i Srba, ali problem je u tome što se pod pritiskom zastrašujuće propagande ratno zločinačkog i profiterskog klana Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, ispostavljaju Ivica Dačić i Aleksandar Vučić, da nakon gubitka Kosova, “politike” čiji su portparoli bili, sada nalaze u poziciji da govore kako kosovska vlada hoće da protera sve Srbe sa Kosova.

Da je bilo ko, ali bukvalno – bilo ko to rekao, osim Ivice Dačića, Aleksandra Vučića ili Vojislava Šešelja, fokus ne bi skrenuo sa onoga što čini, zaista čini – prištinska vlast na severu Kosova – na sramotu ovdašnjih prilika u kojima se oni koji su devedesetih godina bili protagonisti zločina i pljačkanja nalaze na pozicijama sa kojih rešavaju probleme koje unazad četvrt veka prave I uzrokuju.

Slučaj koji bi pretpostavljao normalnost, sa snagom mogućeg verovanja u istinistost onoga što Ivica Dačić ispostavlja javno poput takvih tvrdnji, mogao bi da prođe samo u slučaju da se u poslednje 24 godine izvinio građankama i građanima Srbije na hiljadu načina zbog politike koju je njegova Socijalistička partija Srbije vodila tokom devedesetih na Kosovu.

Umesto što je nastavio samo da umnožava svoje bogatstvo i privilegije stečene učešćem u gotovo svakoj vlasti od kada je njegov šef, a on kao njegov portparol, izgubio rat na Kosovu, dovodeći bombe da padaju po glavama sopstvenih građana. Dakle, ne samo vršeći brutalne zločine nad građankama i građanima Kosova.

Da se podsetimo činjenica. Onih koje ječe iz masovnih grobnica širom Srbije u kojima su zakopana tela kosovske dece, starih ljudi, civila…?

Tokom rata na Kosovu ubijeno je oko 13.500 ljudi. Po broju ubijenih 10.812, kosovski Albanci čine najveći broj žrtava, zatim Srbi 2.197, dok Romi, Bošnjaci, Crnogorci i drugi nealbanci čine 526 žrtava.

Tokom kosovskog rata je proterano sa svojih ognjišta preko 800.000 kosovskih Albanaca od strane srpskih snaga bezbednosti. Ovi podaci navedeni su u izveštaju Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice, koji navodi da je 862.979 izbeglica napustilo Kosovo od 23. marta do 9. juna 1999.

Slična brojka pominje se u izveštaju OEBS-a, gde se navodi da je 863.000 civila deportovano sa Kosova između marta i juna 1999. U međuvremenu, Amnesti International navodi da je „do kraja kosovskog rata u junu 1999. godine više od polovine civilnog stanovništva Kosova živelo u izbegličkim kampovima u Albaniji i Makedoniji.

Dakle, Dačiću, čujemo li se?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.