Davitelj protiv davitelja

…. čoveka koji je jednom dunuo u pištaljku i starca sa Parkinsonovom bolešću sa transparentom protiv vlasti – stajao je mirno iza nas, čekajući da predsednik njegove stranke i Srbije izađe iz parlamenta i prošeta do zgrade Predsedništva na Andrićevom vencu.

Kada je uočio da stoji iza novinarke koju je njegov kolega neposredno pre toga uhvatio rukama sa leđa, podigao sa zemlje i nosio od platoa parlamenta do Pionirskog parka, sprečavajući je da snimi nasilje njegove ekipe nad onim građaninom sa pištaljkom, bolesnim starcem sa transparentom i fotoreporterom, koji je sve to hteo da zabeleži, gurnuo je laktom svog kolegu u „polo“ majici sa podignutom kragnom, i glavom pokazao na nju, zadovoljno prekrštajući ruke i smeštajući ih na svoj uzdignuti stomak. Novinarka Danasa se, nakon što je uklonjena sa mitinga SNS, razume se, vratila na zadatak, a kako naprednjački nasilnici tog nisu imali pune ruke posla, s obzirom na to da su najveći „provokatori“ na skupu bila dva mladića, jedan starac i upravo naša novinarka, odmah su je prepoznali. Stajali su tako iza nas, domunđavali se, podrugljivo smejali, a jedan je izvadio telefon kako bi nas slikao.

Simpatizeri SNS, većina organizovano puštena sa posla tog dana da u podne na jakom suncu, pozdrave predsednika i upriliče svečanost događaja svojim prisustvom, stajali su svuda oko nas, strpljivo čekajući da se niz crveni tepih Skupštine spusti Aleksandar Vučić, mahne im i, slučaj je pokazao, kaže da ih voli. Da je predsednik Srbije neko drugi i da je njegova stranka drugačija, tih nekoliko hiljada građana uzbuđenih, jer mogu da mahnu i vide uživo šefa države, suočili bi se sa nekoliko stotina građana koji su tog istog dana nameravali da izraze svoj bunt protiv čina inauguracije. Da su kao slobodni građani pušteni da prođu policijske i parapolicijske kordone, stali bi pored ovih drugih slobodnih građana i razvili svoje transparente. Na njima bi glasači SNS prepoznali poruke o sopstvenim životnim problemima – siromaštvu, korupciji, medijskoj cenzuri i strogoj kontrolisanosti javnog mnjenja od strane vlasti. Pročitali bi parole koje govore o tome da su plate i penzije nedovoljne za život, da se njihova preduzeća prodaju i prepuštaju investitorima kojima država obezbeđuje uslove funkcionisanja u okolnostima potpune obespravljenosti radnika, da mladi i njihova deca odlaze iz zemlje jer nemaju nikakvu perspektivu, da, ukratko – „narod gladuje“, dok se „elita raduje“. Takođe, svedočili bi skandiranju tih drugih slobodnih građana protiv vlasti, i, izvesno je da bi, identifikacija sa osećanjem nezadovoljstva i spremnošću da se ono izrazi – počela.

Videli bi glasači SNS da ti demonstranti nisu nikakvi narkomani, pijanice, strani plaćenici, huligani i bolesnici, kao što ih predstavljaju provladini i njima jedino dostupni mediji, već obični ljudi, poput njih. Takav ishod situacije na mitingu podrške SNS i predsedniku Vučiću teško bi bilo da mediji bar kraičkom kamere ne zabeleže. Virus istine počeo bi da se širi. A da je podloga spremna i pogodna za tako nešto, sasvim je očigledno. O tome se mogu navoditi primeri, poput jednog kojem smo, dok su iza nas stajali nasilnici SNS, zadovoljno i podrugljivo se smeškajući, svedočile. Naslonjena na ogradu, žena u poznim godinama, sa flašicom vode u ruci, srećna i nestrpljiva da vidi predsednika Vučića, ugledavši Milana Krkobabića, predstavnika interesa penzionera u koalicionom odnosu sa predsednikom države, uzviknula je: „Gde su naše penzije!?“

Nasilnici SNS trgli su se na tren, ne znajući kako da reaguju, jer je evidentno bilo da gospođa obožava Vučića, da je okružena ekipom drugih obožavatelja vlasti sa kojima je zajedno došla na miting. Ne mogu baš tako lako da joj priđu i čuvenim zahvatom ruke oko vrata izvuku iz mase, odvuku do Pionirskog parka i bace na zemlju. Žena je, međutim, odmah nakon tog krika, uz kikot mirno nastavila da očekuje njihovog vrhovnog komandanta za sprovođenje nasilja nad „neposlušnim“ građanima, pa su se i oni vratili zadovoljnom posmatranju mirnih okolnosti i nas, koje im svojom novinarskom pojavom očigledno sada nismo zadavale mnogo muke, iako su nas držali na oku.

Ako su nekome tog dana podnosili izveštaj o svojim aktivnostima, mogli su se pohvaliti da su uspešno sprečili da na plato Skupštine kroče mirni demonstranti, a da su one koji su to, ipak nekako uspeli, poput onog mladića sa pištaljkom, bolesnog starca, nekoliko mladića i devojaka sa transparentom, koji su im već na obodu skupa oteli i pocepali, kao i nekoliko novinara koji su to pokušali da snime – nasilno udaljili sa mesta kuda je prošao njihov predsednik. Zaista, naporan dan za Vučićeve čuvare od građana i novinara, čije herojske fotografije trenutno kruže nekontrolisanim medijskim prostorom. Te fotografije svedoče o njihovim podvizima, jer da nije bilo njih onaj snažni i opasni bolesni starac, mladić sa pištaljkom, fotoreporter i novinarka Danasa uzrokovali bi sasvim izvesno krvoproliće na ulicama. Stabilnost je uprkos teškim izazovima sačuvana.