Diktatorova pamet je precenjena

Zato ne čude očekivanja da će ti pojmovi biti upotpunjeni novim sadržajima, odnosno primerima iz iskustva, kako vreme bude odmicalo, a njihova moć bude dovođenja sve češće u pitanje. Da će karakterični pojmovi za opise diktatorskih režima u svom objašnjenju podrazumevati nova stanja i situacije sa odličjima do sada neviđenih vidova i intenziteta nasilja, potpuno je prirodan i logičan sled, kao što je i slabljenje moći i uzdrmavanje temelja vlasti aktuelnih nosioca.

Naznake toga već su se događale na protestima Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, pre par godina, kada je, recimo, jedna od aktivistkinja umalo kidnapovana od strane paralelnih policijskih i debeovskih struktura. Napadnuti su i novinari, tokom inauguracije predsednika Vučića, a lokalni moćnici su nedavno pokazali koliko su osiljeni u posedovanju uticaja pa su fizički navalili na život opozicionog političara, ili pak kuću novinara, da je sravne sa zemljom.

Više niko ne spominje da građani Srbije žive u partijskoj državi jer je i taj, poput gorenavedenih pojmova, previše slab da bi prikazao i objasnio sve nove nivoe i modele pritiska i zloupotreba. Prevazišle su se sve odlike jednog takvog sistema. Počinje, evidentno je, novo doba vladanja kada će se građani sprečavati da slobodno hodaju ulicama, okupljaju se, lepe nalepnice… Iako lepljenje nalepnica protiv jednog takvog režima deluje pomalo smešno, naivno i kukavički, posebno kada se gledaju primeri iz paralelnog procesa koji se odvija u, recimo, Francuskoj, gde građani svesno žrtvuju svoju bezbednost iz opakog stanja mučnine u kojoj bogataši utvrđuju i dalje bogate i oplemenjuju privilegije koje uživaju, dok se obični ljudi dodatno materijalno ugrožavaju.

Slučaj, najpre regularnog legitimisanja dvojice aktivista iz protesta „Jedan od pet miliona“ dok su lepili nalepnice na prostorije vladajuće Srpske napredne stranke u Zemunu, a, potom, nakon obaveštenja „baze“ o čemu se radi, i naredbe dvojici mladića da podignu ruke uvis, privođenja sa lisicama i držanja u policijskoj stanici više od četiri sata, odraz je straha ali izražavanja spremnosti režima da uđe u sledeću fazu gušenja protesta. Sedenje noću u stanici sa policajcima i tužiocima koji čekaju naredbu odozgo kako bi znali na koji način da sankcionišu privedene lepitelje nalepnica na staklo izloga SNS-a, usled prejake očiglednosti autokratskog karaktera vlasti, zamagljuje silinu opasnosti koja vreba iza takvih postupaka. Pogotovo ako se ima u vidu da regularni policajci, tužioci, sudije… dakle, svi angažovani u najvažnijim poslovima primene zakona sa ciljem zaštite građana, osluškuju i rade po nalogu, spoljnom svetu nevidljivih glasova i ruku iz paralelnih državnih struktura. To je već toliko opasna zona da oni koji su duboko u njoj nisu u stanju da sagledaju u kolikom se problemu zapravo nalaze.

Naviknutost na takve reakcije od stane vlasti, upravo je ono na šta se računa i šta se očekuje u procesu vršenja represije, jer je moguće lakše preći svaki sledeći nivo u povećanju brutalnosti u odnosu na sve prethodne.

Da se u manjim lokalnim sredinama uveliko prebrojavaju i obeležavaju ljudi koji kritikuju sistem, da se oni preventivno kažnjavaju kako drugima ne bi palo na pamet da se osile i na isti način ponašaju i reaguju na loše uslove živote, dok im korumpirani zlikovci naređuju kako i šta da misle i toj naopakosti, nije novost. Kao što se na izborima kupuju glasovi za pakete osnovnih životnih namirnica u trajanju od desetak dana. Glad i siromaštvo, međutim, vode ka besu, besu koji ne može biti slep na uzroke nesreće, iako ih može zamagliti. Ali samo na određeno vreme.

Da li su diktatori i korumpirani političari precenjeni u svojim sposobnosti načina vladanja, pa su tvrdnje koje upućuju na njihovo beskonačno trajanje i opstanak, uprkos sve težim uslovima života običnog, većinskog stanovništva, opravdane, u određenim kontekstima, pitanje je čiji je odgovor, takođe, trenutnog karaktera. Činjenica je da pad počeo, a sledi izvođenje sa svim svojim gadostima, s jedne, i trpljenjem i borbom, s druge strane. Strane žrtava.