Dušan Mitrović – čuvar hrabrosti

Većina novinara srednje generacije, koji se danas ističu po hrabrosti i nezavisnosti, a rade u drugim medijima ili organizacijama, u početku svojih karijera prošli su kroz Danas ili na neki način sarađivali i učili u toj redakciji.

Dalje, većina onih koji su ranije ali i danas, u teškim vremenima diktature, ratova i silovanja slobode, tražili načine da finansijski pomognu održavanju slobodnog medijskog izražavanja, znali su da ih Danas nikada u tom smislu neće izneveriti i da će im se pomoć „isplatiti“.

Mi, novinari Danasa smo u redakciji oduvek imali utisak da živimo i radimo u porodičnoj atmosferi, da se međusobno čuvamo i da postoji glava te porodice koja naš štiti od spoljnih uticaja. A jasno je kakvi su spoljni uticaji u sferi medija danas, ali i decenijama unazad. Ratnozločinački, okrutno, bahato, političko kriminalni…

Zato nas je trenutno u redakciji toliko kojima je Danas prvo i jedino radno mesto, čak dve decenije unazad.

Sa tim smo se često i šalili. Iako nije bilo za šalu. Nije bilo za šalu jer mi zapravo osim da budemo relativno pametni, pismeni, vredni, pošteni, odnosno dobri kao ljudi, nismo imali nikakva druga zaduženja.

Ostalo je za nas upriličavao Dušan Mitrović.

Mitrović je bio naš direktor, koji je svoju karijeru, pre čak četiri i po decenije započeo u borbi za slobodu radnika, osnivajući sindikate i boreći se na tekovinama socijalističke Jugoslavije za ravnopravnost i jednakost među ljudima.

Tako se odnosio i prema nama, novinarskim radnicima i u 21. veku, uspevajući na različite načine, nama potpuno neshvatljive, s obzirom na to da smo znali i znamo šta se događa oko nas, da obezbedi uslove za necenzurisani i rad oslobođen gotovo svih pritisaka.

Tako su u Danasu nastali neverovatno hrabri i dosledni novinari, lektori, prelamači, foto-reporteri, marketinški radnici, kao svi oni koji su radili ili i dalje rade u platnom prometu, knjigovodstvu, obezbeđenju…

Jasno je, imajući u vidu sve pritiske i brutalnost osionih vlastodržaca, njihovih huliganskih hordi, „običnih“ ljudi zatrovanih mržnjom prema našem listu, da je svako ko je, zapravo, bilo šta radio i radi u Danasu, rizikovao ne samo profesionalnu budućnost već i fizičku egzistenciju.

Znali smo svi da nam je takav prikaz stvarnosti i uslove u najvećoj meri obezbedio Dušan Mitrović.

Naš direktor.

Pune 23 godine vodio je Danas kao da smo juče počeli, kao da nas nisu izudarali i pokušali da unište toliko puta do sada.

I to ne bilo ko, već ratnozločinačka elita i tranzicijsko-pljačkaška oligarhija.

Čini se da na svetu ne postoji gora družina da je sve vreme imate za neprijatelje, odnosno slobodu da je napadate i približavate se ideji o što većem ostvarenju javnog interesa.

Zamislite kakav ponos može da izazove takva borba, iz koje gotovo uvek izađete nepobeđeni, u prilici da idete dalje…

Ova kolumna zato nije lična.

Ona je pokušaj opisivanja jednog čuda, neobjašnjive pojave unutar okolnosti medijskog sveta u Srbiji, kakav je Danas, a kojem neposredno iskustveno prisustvujem punih 18 godina.

Ovo je pokušaj da ostane zabeleženo jedno prijateljstvo, nepokolebljiva, poštena borba i proizlazeća hrabrost koje se izvesno sastoji u neponovljivosti.

Jedan od najzaslužnijih za tu neponovljivost i izuzetnost napustio nas je u utorak. Danas se opraštamo od njega. I danas, i zauvek.