Džamija, rehabilitacija i Bratoljublje

Takav je, nažalost, slučaj uglavnom kada sila udari na one najslabije, a ti najslabiji su na periferiji opažanja i brige čak i onih koji su osetljivi na uskraćivanje ljudskih prava. Ljudi koji su se okupljali u džamiji u Zemun polju za razliku od radničke klase, žrtava tranzicije i nakaradnog korupcionaškog političkog i ekonomskog sistema, sa kojima dele u potpunosti navedene probleme, uskraćeni su i za pravo da imaju svoj verski objekat. Pedeset godina unazad nisu dobili dozvolu za izgradnju džamije.

I da nije takav slučaj – da dele životni prostor sa narodom koji je birao političke predstavnike inspiratore i direktne počinioce genocida nad muslimanima pre samo dvadesetak godina, a danas tvrde negatore i relativizatore tog masakra, to bi bila strašna i zabrinjavajuća informacija. Ovako, kada svakodnevno zarobljeni u društvenim okolnostima siromaštva, problemima najvećeg broja građana, bez obzira na versku ili bilo koju drugu pripadnost, još bivaju diskriminisani i osporavani od običnih ljudi, koji se ili naslađuju sramnim činom demonstriranja sile vlasti, ignorišu ili vrlo slabo reaguju, negde pretpostavljajući da je u redu rušiti bespravne džamije dok ostali isti takvi objekti, pa i pravoslavni, nisu stigli na red (niti će) – preostaje im da ćute, pognu glavu, i već po ustaljenom načinu karakterističnom za ove prostore nastave da trpe takav tretman.

Rušenje džamije u takvim prilikama, iako velika sramota, znak oholosti i primitivizma vlasti, već je dovoljno nesrećan događaj koji se po svojstvima može jasno odrediti kao sasvim suprotan javnom interesu građana Srbije. Međutim, on je bio tek prvi u nizu katastrofalnih poteza vlasti. Nakon noći u kojoj je srušena džamija, osvanulo je jutro u kojoj je saopšteno da je čuveni četnik, jedan od najistaknutijih koljača i ubica odreda Draže Mihailovića – Nikola Kalabić – rehabilitovan. Neverica koja je usledila zaista nije bila utemeljena jer je takva odluka suda, posle rehabilitacije četničkog vođe Draže Mihailovića, mogla pretpostaviti i predstavlja zapravo samo logičnu posledicu. Međutim, taj niz i sled događaja, koji su se naslonili jedan na drugi – rušenje džamije i rehabilitacija četnika nije bio još gotov. Negde oko podneva, istog dana, državni vrh Srbije i bosanskohercegovačkog entiteta Republike Srpske otvorio je most „Bratoljublje“, na Drini, između Ljubovije i Bratunca.

Reč je, dakle, o mostu koji povezuje Srbiju i RS, entitet u čijem gradu je izvršen genocid nad muslimanima, i gde su, pod četnikom ideologijom, izvršeni brojni i nezapamćeni zločini od strane Srbije i vojnih snaga Republike Srpske. Svečano otvaranje mosta bila je, razume se, prilika da se jasno iskažu velikosrpske aspiracije, negira državnost Bosne i Hercegovine, odnosno iskažu secesionističke težnje vlasti u RS u punom zamahu. Ovo je jedna zemlja, jedno nebo, jedan narod… i ostale retrogradne, potpuno prazne i opasne izjave izlazile su iz usta okupljenih takozvanih velikih Srba, koji svojim delovanjem, unazad decenijama, u svakom trenutku, nanose sve veću i nepopravljivu štetu upravo narodu čiji su predstavnici.

Kad god krenu da govore o svom velikosrpstvu, otvaraju nove kanale mržnje prema ljudima koji nisu Srbi, praveći od sopstvenih građana i naroda neuke i nekulturne primitivce, neosetljive i na nesreću pripadnika svog naroda, a kamoli svojih najbližih komšija koji nisu imali „sreće“ da se u Srbiji rode kao Srbi i pravoslavci. Oni su naši taoci, robovi naše gluposti i nesreće da dozvolimo da nas vlastodršci tako izmanipulišu i obrlate da se identifikujemo sa nepostojećim, a vrlo opasnim idejama o posebnosti nacije. I, da. To jeste nacizam, fašizam, rasizam. To jeste sve to. I mi smo to. A jedini ko je nesrećniji od nas je onaj koji nam je najbliži i koji je direktno izložen tim našim groznim osobinama. Oni su nemoćni, nemaju prava ni verski objekat da imaju, unazad pedeset godina. Dalje, ako su škole u koje idu pretežno deca srpske nacionalnosti u katastrofalnom stanju, one u kojima je većina učenika albanske ili bošnjačke je u još gorem. Ako smo mi užasno siromašni, njihovo je siromaštvo je još dublje i teže. NJihova su prava direktno uskraćena, a to je opet situacija koja je mnogo bolja od one u kojima smo nad njima genocid počinili. Teško je to prihvatiti, jer je zlo toliko duboko da se i sam počinilac zgrozi.

Tako mi živimo, u nesaosećajnosti, ignorisanju, dok neko silno zarađuje na tom našem zajedničkom vrlo primitivnom i teško siromašnom životu – punom mržnje i neljudskosti. Reč je o vrlo konkretnim ljudima, onima koji su uredili, recimo, ovaj poslednji niz događaja i blamiranja sopstvenog narodu, pre svega, pred njegovim budućim generacijama.