Kolektivno negiranje, relativizacija ili opravdanje genocida kao pretežni odnos ovdašnjeg društva prema najtežem zločinu od Drugog svetskog rata na evropskom tlu, zapravo je utemeljeno na ideji koju u drugostepenom odnosu prema tom masakru izražavaju.
Reč je o nepristajanju na kolektivnu odgovornost za genocid nad srebreničkim muslimanima koje je zasnovano na kolektivnom pristajanju da slučaj bude baš takav. To je kontradiktornost u koju se zapada posledično – iz laži, prevara, nametanja službenih verzija događaja od strane grupe odgovornih pojedinaca, čije su zadnjice u velikom problemu, ukoliko se istina o njihovim ulogama, politikama, ideologijama otkrije i postane očigledna do mere koju jedino zaslužuje.
Narod koji izgleda kao da je identifikovan sa svojim zločincima, svojevoljno i oberučke, iznutra je duboko izmanipulisan i oštećen najpre samim genocidnim činom, pa sledstveno odmah potom njegovim opravdanjem, takoreći objašnjenjem o nužnosti preventivnog zločina zarad samoodbrane, nakon čega prevlast u odnosu zauzima relativizacija i sakrivanje razmera masakra.
I taj krug se u stvarnosti nesaznajnog i nesuočenog postgenocidnog društva neprestano okreće. Okreću ga, razume se, političke elite, čija karijera traje najmanje 23 godine, a sudeći prema rezultatima predanog rada na zataškavanju sopstvene odgovornosti, trajaće bar još toliko. Portparol Slobodana Miloševića imao je te 1995. godine, kada je država Srbija inspirisala, finansirala, pomagala srebrenički genocid – 31 godinu. Ivica Dačić danas ima 52 godine, i kao i tada, i sada je u punoj snazi. Zreo i iskusan političar, najčešće se opisuje u Srbiji, gde na izborima regularno osvaja dovoljan broj glasova da bude prilepak i lepak vlastima. Svim postgenocidnim vlastima, pa i onim koji su izveli navodnu revoluciju, petooktobarsku. Nikada lustriran, uvek mogući i realizovani partner. U privilegiji da ne mora da se opravdava, baš kao i genocid, zločin koji je inspirisao i u kojem je u najmanju ruku saučestvovao režim čiji je portparol bio, Dačić i danas ne odstupa od ratno zločinačke propagande, prilagođene uslovima u kojima više nije u prilici da svojstvenim huškanjem iza sebe ostavlja mrtve. Samo pokradene i unesrećene prošlošću koju im je na svoj način upriličio, dao doprinos i stavio pečat.
NJegov tadašnji ratno huškački drugar, četiri godine mlađi, Aleksandar Vučić, još predaniji, kada je reč o javnim nastupima inspirisanja sirotinje i nesrećnika na genocid, sprovođenje etničkih čišćenje i zločina, danas mu je nadređeni. Direktni naslednici dvojice najbolesnijih umova u novijoj istoriji, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, dočekali su i ovu godinu, još jednu julsku nedelju obeležavanja godišnjice genocida nad srebreničkim muslimanima, na vlasti.
Koliko je to ludački – trljaju se oči i sleže ramenima u neverici usled nemogućnosti shvatanja takvog ishoda. Jer, kada se postavi pitanje šta građani Srbije misle o genocidu, neizbežno je u prvom planu ovaj genocidni, odnosno postgenocidni dvojac na vlasti. Sa svim svojim bogatstvima stečenim tada, umnoženim i sačuvanim u čekanju dopiranja do apsolutne vlasti. Zahvaljujući svojim drugovima iz politički neprijateljskog tabora po svim, osim po pitanju negiranja genocidnog karaktera države (i podrazumevajućeg lopovluka), došli su i do priliva svežeg, najnovijeg bogatstva, dobijenog sa pozicije prisvajanja neprikosnovene vlasti. Čak su doživeli i očekivanja da će se pokajati, dobili priliku da se sa pozicije vlasti operu za sva zlodela u kojima su pre dvadeset godina mlađi političari vatreno učestvovali.
Ali, ove zaigrane političke hulje ne odustaju. Ne odstupaju od sebe samih, upravo zato što su autentični inspiratori na najveći masakr koji neki narod može imati u iskustvu. Ubiti zbog vere i nacionalnosti, satreti u korenu, uništiti gen. Koliko se daleko može odmaći od takve ideologije, pa čak i 23 godine posle. Ne daleko, jasno je, kada je već iskustvo to moralo da pokaže. Sve dalje je samo posledica tog uzroka, i tako će biti i u budućnosti.
NJihove su žrtve sada samo građani kojima vladaju, doduše, bili su i tada, ali, ipak, prioritet su te 1995. godine, kao i tokom celih devedesetih, imali oni na čija brutalna ubistva su pozivali. Genocid se danas, srećom, vratio kući. Sprovodi se na drugačiji način, ubijanjem volje i daljim uništavanjem uslova za iole pristojan život, bežanjem iz države, zakopavanjem svakog smisla. Daljim uništenjem sopstvene nacije. A, to, sasvim sigurno niko nije zaslužio, pa ni narod koji bira genocidni dvojac na vlasti da ga vodi dalje u propast i koji ni posle više od dvadeset godina nikakve pouke i zaključke o sopstvenom interesu nije izvukao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.