Glavu dole, Vučiću

Razume se i da Srbi zato nemaju razloga da „drže glavu gore“, ili dole, zbog presude Ratku Mladiću za genocid u Srebrenici.

Međutim, čini se da srpski narod ne može da „drži glavu gore“, upravo jer im to savetuje njihov predsednik – Aleksandar Vučić, koji je u vreme kada su osuđeni počinili genocid imao aktivnu i istaknutu ulogu političara podstrekivača i inspiratora.

Sa skupštinske govornice, televizijskih ekrana, terena, isticao se kao jedan od najglasnijih i najbrutalnijih u raspirivanju mržnje prema narodima bivše Jugoslavije, a ponajviše prema Bošnjacima.

Danas, četvrt veka nakon genocida i konačne presude glavnom egzekutoru i krvniku, Ratku Mladiću, Aleksandar Vučić je opet tu, samo u ulozi najuticajnijeg i najmoćnijeg čoveka u državi.

On poručuje, dakle, građanima da „drže glavu gore“, a upravo je on taj koji bi trebalo da ima pognutu glavu u odnosu na ovu presudu.

Od stida zbog sopstvene političke prošlosti koja je po potrebi veličala ili negirala genocid u pokušajima da utiče na javno mnjenje, odnosno stavove najvećeg mogućeg broja građana.

Da usmerava društvene procese, da ih zakopava u moralna posrnuća, od običnih ljudi pravi samoubice ili zločince i ubice, lopove i kriminalce, ili žrtve siromaštva i odsustva svakog smisla i pojma dobra unutar zajednice.

Zato njegova poruka Srbima, na dan kada je stigla presuda za genocid nad srebreničkim muslimanima, da drže glavu gore, predstavlja tipično prebacivanje odgovornosti sa pojedinačne na kolektivnu.

U samoj suštini izjava Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i ostalih političara iz devedesetih godina na strani mašinerije zla Slobodana Miloševića, o tome da srpski narod nije kriv za genocid, stoji namera zataškavanja pojedinačnih odgovornosti, sopstvene i svojih političkih uzora i njihovih direktnih ubica.

Oni se zalažu i to jasno stavljaju sve vreme do znanja da su protiv utvrđivanja odgovornosti pojedinaca, osuđujući njihova hapšenja, suđenja i na kraju presude.

Potom, u interpretacijama slučajeva odgovornih, koji imaju ime i prezime i činjenično dokazanu povezanost sa zločincima, tvrde da su procesi protiv njih udar na ceo narod.

Presude za zločine tokom ratova devedesetih nisu presude koje se odnose na nas, to su presude politici koja je organizovala i izvela masakre, odnosno političarima koji su upravljali ili bili poslušnici nosioca vlasti i sistema, politike agresije, nasilja, mržnje…

Imaginarni, sa jasnom potrebom izmišljeni i nepostojeći pojmovi predstavljaju glavno manipulativno sredstvo duboko grešnih i nikada, zbog tih grehova, pokajanih političara.

Za njih je jedini izlaz od prepoznavanja sopstvene odgovornosti i jasno identifikovanje upravo prebacivanje na ceo narod, odnosno na te uopštene i lišene konkretnog sadržaja pojmove.

Stoga su reči, recimo, Serža Bramerca, glavnog tužitelja Haškog tribunala – da presuda za genocid nad srebreničkim muslimanima nije presuda srpskom narodu već samo Ratku Mladiću, u odnosu na izjave Aleksandra Vučića – da Srbi treba da drže glavu gore – zapravo na strani građana Srbije naspram pojedinaca, političara na vlasti koji su zastupali i propagirali genocid.

A, to je sam vrh vlasti u Srbiji.

Bramerc je, za razliku od Vučića, rekao i da je došlo vreme da „prihvatimo istinu“ i da se „Mladić svrstava u red najvećih ratnih zločinaca u savremenoj istoriji“, odnosno da je namerno koristio svoj položaj vojnog zapovednika za napade na nevine civile, koji su, kako je rekao, ubijani, mučeni, silovani i proterivani bez ikakvog razloga osim svoje nacionalnosti i vere.

Zapravo, da Vučić nije na vlasti u Srbiji, i da je neko drugi na funkciji predsednika države, iole normalan, neopterećen ratnohuškačkom prošlošću, bio bi presrećan zbog presude Ratku Mladiću i insistirao na tome da se ime ovog krvnika uvrstiti na listu najizopačenijih i najbrutalnijih ličnosti u istoriji.

Sasvim izvesno ne bi se usudio da njegovu sudbinu i zločine poistovećuje sa narodom i građanima kojima upravlja, već bi se potrudio da napravi jasnu razliku, u suočavanju sa tom istinom.