Glupost režima Aleksandra Vučića

Reč je, razume se, o odgovoru aktuelne vlasti u Srbiji na rat u Ukrajini.

Kako vreme odmiče od početka ruske invazije na Ukrajinu, sve je jasnije koliko je srpska zvanična politika, vođena ukaljanim obrazom i krvavim rukama Aleksandra Vučića, glupa, bezosećajna i naviknuta na saradnju sa zlikovcima, imajući u vidu sve na šta je i sama, u smislu podstrekivanja na ubistva na nacionalnoj osnovi u prošlosti, tokom devedesetih godina, činila.

Stoga, nije teško Aleksandru Vučiću da tako nešto izgovori. Da se mora sarađivati i ne svađati sa čovekom koji u ogoljenom i najizrazitijem obliku trenutno ispoljava odlike najhladnijeg ubice, izazivača nesreće nekoliko miliona nemoćnih i nevinih ljudi, poput najgoreg grubijana i zlikovca, nezapamćenog u novijoj istoriji Evrope, od Drugog svetskog rata.

Pre toga, međutim, taj vrh zla u Evropi zauzimao je režim devedesetih u Srbiji koji je, ne bi li opstao na vlasti na način na koji bolesni mozgovi takav slučaj zamišljaju, upravo isto tako proterivao, ubijao, žigom genocida osramotio građane Srbije, čineći ih žrtvama i pukim sredstvom ostvarenja sopstvenih ratno profiterskih namera i ciljeva.

Nažalost, i pobede, koja se očitava kroz stvarnost da su čak trideset godina posle početka ratova u bivšoj Jugoslaviji, na pozicijama vlasti u Srbiji oni kojima je inspirisanje na ubistva i samoubistva oduvek bio jedini „politički“ program. Program krađe, otimačine, sticanja privilegija za sebe i sebi bliske a preko leđa i obraza običnih ljudi, satrtih logoraša tih bezobzirnih nitkova.

Oni danas, predvođeni najistaknutijim od njih, i pre tri decenije, po poslušnosti osuđenim ratnim zločincima, usled mladosti i početaka političkog angažovanja, Aleksandrom Vučićem, nemaju nikakav moralni i ljudski problem da kažu građanima Srbije da je održavanje dobrih odnosa sa ruskim diktatorom i agresorom nužno, sa stanovišta javnog interesa.

Aspekt podsticanja i veličanja nakaradnosti i neljudskosti očigledno je nužan jer se odnosi na osnovne osobine koje „krase“ ovdašnjeg lidera.

Ali, činjenica da se Srbija u protekle tri godine umesto preusmeravanja ka drugim izvorima još više vezala za ruski gas i povećala svoje potrebe prilagođavanjem dela privrede i stanovništva na takav vid funkcionisanja, za čak 100 odsto, uprkos tome što još od 2014. godine prisustvuje postepenom ali vrlo striktnom i dugoročnom uvođenju sankcija Vladimiru Putinu, odnosno njegovoj izolaciji iz zajednice država kojom Srbija deklarativno stremi, govori i o velikoj retardiranosti aktuelne vlasti Aleksandra Vučića.

Retardiranosti u smislu toga da je takvim pristupom samoj sebi iskopala rupu iz koje neće moći da izađe neodgovorna. Problem je, naravno, što se u toj rupi nalaze svi građani Srbije, kojima, opet, posledice retardiranosti i zločinačkog karaktera vlasti unazad tri decenije, nisu nepoznate u kontekstu patnji, dubokog siromaštva i odricanja. Svega toga, usled nasilja kojim su izloženi od zlikovaca i lopovčina, ponovimo, neviđenih u svojoj očiglednosti u novijoj istoriji.

Govoreći o posledicama uvođenja sankciji Rusiji za Srbiju, što je pred srpskim režimom zahtev koji više nije moguće izbeći, stručna javnost ističe da Srbija u proteklih deset godina, od kada je SNS na vlasti, nije uradila ništa na diversifikaciji snabdevanja gasom, odnosno da su sve karte su stavljene na Turski tok, a projekat diversifikacije koji je podrazumevao izgradnju konvertora prema Bugarskoj nikada nije urađen.

To znači da Srbija praktično ne može da primi drugi gas osim iz Rusije. U međuvremenu, Srbija se od 2018. godine, računajući na Turski tok, dodatno gasifikovala, povećavajući svoju konzumaciju gasa na preko pet milijardi kubika, a do pre svega nekoliko godina to je variralo između 1,8 i 2,3 milijarde.

Pitanje svih ostalih veza koje su posledično od 2008. godine ustanovljene sa Rusijom, a tu se, pre svega, misli na sramnu prodaju Naftne kompanije Srbije Rusima u bescenje, za šta su odgovorne i takozvane demokratske vlasti, sada ljuti opozicionari Vučiću, dolazi, takođe, na red, jer ruska firma, većinski vlasnik NIS trpi posledice sankcija EU. jer gube poslovne partnere i nemaju pristup tržistima.

Jasno je da je glupost gotovo neizostavno uvek u vezi sa zlom. A sve zajedno, boleće opet obične ljude i to još snažnije nego što je sada slučaj. A nepodnošljivo je uveliko.