Spori Gonzales

Rekao je jedan student, usput, dok je odgovarao na pitanje užurbane voditeljke i njene kamere.

“Kriv je Kristofer Hil!”, dodao je.

Postao je viralan taj video.

Deluje kao šala, verovatno i jeste. I to dobra.

Međunarodni faktor postao je krivac, pogodan za obe strane, diktatorsku vlast kao i opoziciju koja mu se suprostavlja.

Okačite Gonzalesa o rep, kaže Vučić opoziciji koja priželjkuje da međunarodni faktor interveniše unutar ovdašnje postizborne krize, očigledne da će se dogoditi isto kao i dan, mesec, godinu pre preduzimanja – izborne krađe od strane muljatora – predsednika Srbije.

Da šala bude ozbiljnija, Danasovi diplomatski izvori navode da sve i da ovde sada bombe padaju, u Briselu i EU su praznici, Ljudi ne rade…

Zato opozicija kaže da u narednim danima očekuje “nešto”. Najavljuje reakciju Zapada.

Aleksandar Vučić brže bolje pritiska Republičku izbornu komisiju da zaključi ono što on misli da se zaključiti može. Republičke izbore – jer tu i sama opozicija kaže da nije bilo tako “strašno”, kao na beogradskim. “Kraduckalo se samo”, rekao je onomad jedan iz klana kraduckala, koji srećom danas nije ni opozicija ni vlast.

Opozicija, sve je očiglednije pristaje da uzme mandate koje je osvojila na parlamentarnim izborima, iako tvrdi da je bilo krađe. Za Skupštinu grada Beograda je situacija drugačija, tu su došli dokazi i tokom izbora, ne samo pre izbora.

Ili, opozicija ove republičke malverzacije nije uspela da uhvati.

Gonzalese, uspori.

Očigledno je da će Srbija još četiri godine da tone u Vučićevoj diktaturi. To je od svih ovih “šala” jedino nesporno.

Opozicija je očigledno pokušala da izvrši revoluciju na izborni dan, velikom izlaznošću, te spremnošću građanki i građana da odmah reaguju, upute se ka institucijama, uđu u njih i prisile međunarodnu zajednicu da reaguje.

Jedan mali problem se tu, međutim, iskrao. Niti su pozvali građanke i građane da prekinu izborni proces čim su uhvatili prvi dokaz sveprisutne krađe Aleksandra Vučića tokom izbornog dana, niti su imali ideju šta dalje raditi sa takvim slučajem.

Kao da su onemoćali. Pa, pod udarom stvarnosti, pomislili – ovo je dovoljno, sada će sve ovo samo da se reši…

Nije se rešilo, samo je zdravlje pojedinih poslanika koji su stupili u štrajk glađu ozbiljno narušeno.

Takođe, ni više od milion građanki i građana koji su glasali za smenu diktatora Aleksandra Vučića nije izašlo na ulicu da brane svoj glas.

Pa, zašto je to tako?

Zato što je za sve kriv Kristofer Hil, ambasador Sjedinjenih Američkih Država koji je opet podržao Vučića?

Kriv je i Vladimir Bilčik, specijalni izvestilac Evropskog parlamenta koji reči hvale za korumpiranu doktatorsku vlast Aleksandra Vučića nikada nije krio?

Krivi su policajci koji nisu skinuli svu svoju punu ratnu opremu za lemanje građanki i građana istog trenutka kada je ozbiljnija pobuna nastupila?

Nije lako opoziciji da svrgnu diktatora sa vlasti. To je jasno.

I, to niko ne spori. Ali, nije lako ni građanaima i građanima Srbije, pogotovo kada su u ovolikom broju glasali protiv Aleksandra Vučića, uprkos totalnoj medijskoj blokadi i izbornim mahinacijama koje svet video nije, kako su to neki evropski posmatrači okarakterisali naš slučaj.

O čemu se radi? Čekamo da prođu praznici, brzog Gonzalesa?

Možda je samo došlo novo doba. Kada za svrgavanje doktatora nije ni potrebna opozicija niti su potrebne njene ideje.

Potrebno je samo da se okupimo. Jedan dan, na par sati. U broju u kojem smo glasali protiv diktatora.

Ne znam, nije bitno ko zove.

Ovi ne rade. Praznici su sad…