Hajde da vidimo ko laže

Prva laž je usmerena na pokušaje revizije događaja koji su doveli do NATO bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije, a druga na to da je cilj državnih politika Kosova i Albanije stvaranje velike Albanije. Državni vrh to radi tako što ove laži naslanja jednu na drugu, grubo falsifikujući određene izjave i stavove aktera koji se vezuju za izražavanje navedena dva stava, uz pomoć medija čija uloga se iscrpljuje u brutalnom nametanju iskrivljenih činjenica po meri aktuelnih vlasti.

Pođimo od prve laži, koja se može razotkriti kroz najnoviju izjavu ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, da je očigledno da su do intervencije međunarodne zajednice i bombardovanja Srbije 1999. godine dovele laži bivšeg šef verifikacione misije OEBS na Kosovu Vilijama Vokera. Dačić tvrdi da je Voker kreator lažnog motiva i povoda za bombardovanje, kao i da su laži u vezi sa dešavanjima u selu Račak samo poslužile tome da se opravda intervencija međunarodne zajednice.

O čemu se zapravo radi? Dačić, kao i celokupni državni vrh Srbije, danima unazad lažno interpretiraju izjavu finske forenzičarke Helene Rante, čiji tim je istraživao i zločin u selu Račak na Kosovu, koji se dogodio januara 1999. godine, a koji je predstavljao poslednju kap u čaši Zapada, nakon čega je usledilo NATO bombardovanje Miloševićeve Jugoslavije, u kojoj ona kaže da je Voker pritiskao prilikom pravljenja izveštaja o tom zločinu. Rante je zaista izjavila da je trpela pritisak od Vokera, ali ne da sačini lažni izveštaj o tome šta se zaista dogodilo u Račku, već je rekla da je Voker tražio od nje da u izveštaju označi da su taj zločin počinile srpske snage.

Pogledajmo šta je Rante tačno rekla na pitanje/konstataciju novinarke RSE da je u svom izveštaju o patologiji dokazala da žrtve nisu bile borci OVK i da nisu poginule u borbama, kao što je tvrdila srpska strana: „Nema govora o tome da su ti ljudi ubijeni u unakrsnoj vatri. Ne. Oni su u trenutku smrti bili civili. Ja, razume se, ne mogu da tvrdim da neki od njih nisu ranije eventualno imali kontakte sa OVK, ali u trenutku kad su bili ubijeni nosili su civilnu odeću i bili su civili“. Ona je pojasnila da se pritisak Vokera sastojao u zahtevu da okarakteriše taj zločin kao „masakr“, za šta ona, kao forenzičarka, nije bila nadležna, već je time, kako je rekla, trebalo naknadno da se bave sudovi. Dakle, Rante ni u jednom trenutku nije osporila ono što srpski državni vrh tvrdi da jeste – da se u Račku dogodio zločin.

Druga laž koju državni vrh Srbije plasira građanima Srbije odnosi se na projekat stvaranja velike Albanije. Kako ne bismo zalazili u sve izjave kosovskih i albanskih političara koji obavljaju državne funkcije (dakle, ne onih koji su privatna lica ili političari koji nemaju nikakvu moć odlučivanja u državnim organima) a koje su srpski političari grubo falsifikovali, predstavimo najnoviju, izrečenu od strane ambasadorke Kosova, Vljore Čitaku u UN pre dva dana: „Nema velikog Kosova, nema velike Albanije, već ima Albanaca na Kosovu, Albanaca u Albaniji, Albanaca u Makedoniji i naš zajednički cilj je da živimo zajedno u Evropskoj uniji“. To je, dakle, zvanični stav albanske strane koju srpska strana nedeljama unazad besomučno optužuje da je velika Albanija državni projekat.

Istom prilikom, na sednici UN, čini se da nema ambasadora zapadnog sveta koji nije srpskoj predstavnici u UN, ministarki pravde Neli Kuburović, rekao da laže. Navedimo dva – na tvrdnje o tome da se zločin u selu Račak nije dogodio, Kuburovićevoj je odgovorila američka ambasadorka Mišel Sizon: „Tela u Račku su svedočanstvo razaranja i nasilja koji su se tamo dogodili. Forenzički rad koji su obavili međunarodni posmatrači i dokazi bili su jasni i nedvosmisleni“. Potom, na ocenu Kuburovićeve o sramnosti odluke francuskog pravosuđa o puštanju na slobodu Ramuša Haradinaja, odgovorila joj je francuska ambasadorka u UN: „Odluka francuskog suda u slučaju Haradinaja je potpuno nezavisna i ne mogu je komentarisati predstavnici vlasti niti se može politički tumačiti“. Iz toga sledi da je povod za takvo razrešenje slučaja upravo onaj koji je doveo do toga da Haški sud dva puta oslobodi Haradinaja usled nedostatka dokaza.

Lažući tako pred celim svetom, srpski državni vrh izvesno ostvaruje lični interes, a jedini koji tu zaista stradaju su građani koji su im na izborima ukazali poverenje – da ih neće lagati i da će raditi u njihovom interesu.