Hidžab i Vučićeva nemilost

Poverenje koje je Vučić, opterećen ratnohuškačkom prošlošću od koje se već dve decenije nikada nije, ne samo ogradio, već i priznao svoju odgovornost i ulogu koju je u tom najmračnijem istorijskom periodu Srbije odigrao, Bošnjaci su mu, ipak, pre samo pet godina, ukazali.

Biti Bošnjak i musliman u Srbiji, u kojoj su od raspada Jugoslavije na ključnim pozicijama, kako u politici, kulturi, obrazovanju, sve vreme, u manjoj ili većoj meri, ratni a potom tranzicijski profiteri, siti i prezadovoljni zbog pogodnosti koje su dobili na smrti, gladi, destrukciji i nasilju nad građanima druge nacionalnosti i vere, a samim tim i nad sopstvenim, neizostavno je mučan život, pod neprikosnovenim i tvrdim strahom.

Pogotovo jer već deset godina u Srbiji vlada hibridni režim Aleksandra Vučića, političara odgojenog i razvijenog u „duhu“ osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja.

Vučića, koji je uveliko i konačno prepoznat i u široj perspektivi od ovdašnje kao autokrata i onaj koji kontroliše i upravlja gotovo svim društvenim procesima.

Da li kao direktni iznositelj ili spontani uzročnik u kontekstu posledičnog odigravanja tragičnih i onespokojavajućih fenomena čiji je utemeljitelj, nije ni važno.

Događaji u poslednjih nekoliko meseci, od očiglednosti da država i policajci u civilu čuvaju i brane mural posvećen Ratku Mladiću, najvećem balkanskom krvniku i izvršitelju genocida nad Bošnjacima tokom devedesetih godina, od nekolicine nenasilnih građana koji se protive veličanju zločinaca, preko evidentne povezanosti klerofašističkih, nasilnih i brutalnih desničarskih organizacija zaduženih od strane „duboke države“ za napadanje pripadnika nacionalnih, verskih i ostalih manjinskih grupa u ovdašnjem društvu, izražavaju, i osetljivijem i privilegovanijem posmatraču prilika, ispostavljaju jasne predikcije budućih tragedija.

Tako je ceo aktuelni, korupcionaški režim, koji i dalje uspeva da ne bude očigledan najvećem broju siromašnih i unesrećenih građana, usled izloženosti strahovitoj manipulaciji glavnih političkih aktera, podaničkih delatnika i čuvara najpre interesa autokrate Vučića, a time i svog, zasnovan na mrziteljskoj, najprimitivnoj, nečovečnoj i zločinačkoj ideologiji ubijanja, prebijanja i satiranja onog „drugog“.

Čuvanje nelegalnog, krvavog bogatstva stečenog na temeljima najstrašnijih zločina na evropskom tlu u modernom dobu i dalje se odvija na liniji i razvoju velikosrpske ideologije, čije su posledica desetine hiljada mrtvih, raseljenih i osiromašenih ljudi, koji se ne prepoznaju niti se mogu na bilo koji način odrediti kao Srbi, Bošnjaci, Albanci…, osim u insistiranju lopova i političkih hulja na takvoj odvojenosti.

Parazita na grbači raspalih i prokletih sudbina građana, njihovih robova za prilike uživanja u bogatstvima i životima kakvi su nezamislivi u ovdašnjim logoraškim uslovima u kojima se nalazi najveći broj običnih ljudi.

Kulminacija nesreće, direktno posledičnog i sistematičnog usmeravanja pravca odvijanja društvenih okolnosti, dogodila se pre, uoči i tokom pravoslavnog Božića.

Kada su ti siromasi, ljudi ispunjeni mržnjom kao zamenom za sreću i toleranciju zbog prilike da žive u sredinama u kojima su prisutni ljudi o čijoj tragediji, progonu, strahu i diskriminaciji svedoči kompleks istorijskih i aktuelnih događaja, pa mogu da izraze svoje saosećanje i određenje suprotno nacionalističkom divljanju.

Nad Sandžakom i Republikom Srpskom se poslednjih dana nadvila tama spremnosti da se ponove ubistva i nasilje nad ljudima samo zato što su rođenjem određeni – nacijom i verom – okvirima u službi lopovčina, pripadnika preovlađujuće političke, kulturne i obrazovne elite.

Juče je predsednik Srbije, nositelj i paradigmatičan slučaj ratnohuškačkog profitera, jedinstven po tome da je opstao kao lider države, trideset godina od početka takvog necivilizacijskog a navodno političkog izraza, inspirator genocida nad Bošnjacima, otputovao u Priboj i rekao sledeće: „Ja neću da vam kažem skidaj hidžab, iako bi me slavila cela Srbija.“

Od takve izjave, privilegovani da obuhvate kontekst u kojem tako nešto kaže podanik i promoter zločinstva nad muslimanima, neizostavno hvata nesvestica od sramote i straha od novih formi izražavanja nasilja.

Došavši da istakne kako je poziv na paljenje džamija nedopustivo, što je i izgovorio, Vučić je u zlu i gluposti potom jasno naznačio i razdvojio „nas“ i „njih“, odnosno odredio ulogu Srba kao dominantnu i glavnu a ostalih – muslimana i Bošnjaka – kao nekakvih komšija.

„Kao što volimo naše svetinje, moramo da poštujemo i ono gde naše komšije odlaze da klanjaju.“

Ničega spornog u izjavi, samo da je nije izgovorio onaj koji se nikada neće pokajati za svu nesreću i bedu, strah i glad ljudi kojima vlada.