Hijena Vučić

Građanima bivših jugoslovenskih republika i bivše srpske pokrajine koji i trideset godina posle srpske agresije trpe posledice zločina koji su počinjeni, razume se, u najvećoj meri oružjem vojnih i policijskih snaga Srbije. Da situacija, danas, pre svega, za građane Srbije, bude još nepovoljnija, isti oni koji su se šepurili oružjem i politički inspirisali na zločine danas to isto rade, opet trošeći njihov novac na kupovinu oružja i njihovo zveckanje, kako bi sačuvali ratni profit, samopouzdanje i privilegije stečene na smrti.

Od toga ne postoji veća i prostija istina. Koja se, paradoksalno, najviše izbegava, zaobilazi ili bahato i bezosećajno negira i to i od strane političkih konkurenata a, s obzirom na karakter, prošlost i načina na koji aktuelni nosioci vlasti zauzimaju najviše državne funkcije, slobodno se može reći – neprijatelja.

Tako će jedno od saznanja i uvida u društvene prilike u Srbiji, nakon tek okončanih izbora, biti činjenica o jačanju popularnosti kod građana takozvane desnice. Ali to nije tek nekakva desnica, već vrlo konkretna u smislu događaja, tragedija na osnovu kojih te političke organizacije zasnivaju svoj angažman.

Reč je o onima koji će građane Srbije da ubeđuju da belo nije belo, da ne veruju svojim očima, jer im tako politički odgovara. Opet, nije reč o bezazlenostima, već o odnosu prema žrtvama vrlo konkretnih zločina protiv čovečnosti na koje su uspešno inspirisali u svojim mlađim danima i počecima bavljenja politikom upravo nositelji najviših državnih funkcija. Naspram kojih su oni navodno opozicija.

Kao nekakva priprosta jednačina. Konkretni učesnici u ratu, zločinima, genocidu, etničkim čišćenjima, finansiraju i podižu svoje lažne političke protivnike ne bi li, s jedne strane, naspram njih izgledali pristojnije i prihvatljivije iole razumnijim i dobronamernijim pogledima na svet, a s druge, kako bi ih iskoristili i bacili u smeće kada im pomognu u zamajavanju biračkog tela, duboko uronjenog u njihove laži, prevare, posledično siromaštvo i nemogućnost da uvide njihove pravo lice – da nastave da korumpiraju, kradu, umnožavaju bogatstva stečena na grbači svojih siromašnih podanika.

Koliko je koštalo sve to oružje koje je Vučić pokupovao od Rusije i Kine, inače, po vojnoj sili, zapravo neprijatelja Evropske unije, čijem priključenju ova država deklarativno teži. Da li je moguće da u državi u kojoj su plate i penzije tolike da drže građane na ivici egzistencijalne propasti ili ih nemilice bacaju niz litice Aleksandar Vučić kupuje skupo naoružanje?

Jeste, jer osim držanja i zveckanja oružjem oni ne znaju ni za šta drugo. A i da znaju, ne isplati im se, jer bi odustajanje od ratnohuškačke politike i dovođenja u bar relativnu normalnost društvo kojim diktatorski vladaju, postavilo pitanje u svesti građana, a odakle smo došli kad nam je ovako loše? Ko nas je uvalio u te probleme?

Prostim uvidom sagledali bi da je sve zlo u njihovim životima zasnovano na ratnoprofiterskoj politici Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Mirjane Marković, odnosno njihovih naslednika – Ivice Dačića, Aleksandra Vučića ili, pak, Aleksandra Vulina. Da je njihov aktuelni koruptivni pohod, otimanje novca poreskih obveznika za kupovinu oružja, zapravo sa isključivim ciljem skrivenog otimanja njihovih para u dubokim koruptivnim radnjama.

Otimanjem za silu, moć, privilegije, u kojima „uživa“ nekolicina zlikovaca. Zbog njihovog „užitka“ 99 odsto građana Srbije se prevrće po krevetu u nesanici jer ne zna kako će da preživi sledeći dan usled nedostatka osnovnih sredstava za život.

Kao što oni, ti bestidni lopovi, krvavih ruku, svi liče jedni na druge, tako i građani liče jedni na druge. Samo je neophodno da dođe vreme, da stignu prilike i određenja koja će to učiniti toliko očiglednim da je teško zamisliti da će taj mali procenat prevaranata moći mirno da spava, za razliku od najvećeg broja ljudi koje potkradaju, lažu i manipulišu njihovim strahovima i osećanjima.

Zato Vučić i naziva druge hijenama, zato što je hijena, ali najpre u odnosu na sopstvene građane, koji su u odnosu na druge, nažalost, i dalje vukovi samotnjaci, zatočeni po logorima koji su im predstavljena kao radna mesta, uprkos činjenici da na njihovom radu i trudu počivaju bogatstva lopovčina, dok oni grcaju u siromaštvu.