I, konačno – Srbija je dobila opoziciju

Nikada, ali nikada nije bio više neomiljen u narodu, paradoksalno, uprkos činjenici da i dalje “uživa” ubedljivo najveću podršku građanki i građana Srbije.

Da li su jedanaest godina vladavine, preciznije laganja, varanja i nasilja nad sopstvenim narodom, zabeleženih u brojnim domaćim i međunarodnim istraživanjima – naučnim parametrima i merenjima stepena autokratičnosti njegove vlasti – uticali na to da bude manje omiljen kao vladar nego kada je bio samo kao potrčko, odnosno zapovedao i huškao na nasilje nad drugim narodima bivše Jugoslavije?

Pa, vrlo je moguće.

Potrčko osuđenih ratnih zločinaca pred Međunarodnim sudom pravde, verni sluga, u svakom smislu, najvećih balkanskih krvnika – Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja – trideset godina od početka rata uspeo je da bude pobeđen u vreme kada je konačno postao, kako se kaže – sam sebi gazda.

Utvrđen i nikada jači, držeći u rukama svu silu ove države, sav uticaj i moć, Aleksandar Vučić konačno pada.

Ogoljen, sam, jer jedino takav, danas, ume da glumi i da vara, ali, ipak, uz svesrdnu pomoć ljudi kojima se okružio i koji su pristali da mu budu sluge.

Iste onakve kakav je on bio osuđenim ratnim zločincima i bitangama koji su se o smrt, glad i siromaštvo sopstvenog i drugih naroda obogatili.

Srećom, danas ni on ni njegova ekipa nemaju uslova da diriguju i uslovljavaju genocid, etnička čišćenja i teške zločine nad onima koji su druge vere, nacije, seksualne pripadnosti, kao i da tim nepočinstvima čine zlodela sopstvenom narodu.

Nije dobro, izgleda, računao.

Preuzimanje vlasti sa stanovišta potrčka ratnih zločinaca, u uslovima u kojima ratno zločinačka politika nema više nikakve snage da izazove tragedije koje je izazvala devedesetih godina prošlog veka, svedena isključivo na izazivanje tragedija po sopstveni narod, dovelo ga je do toga da će završiti na smetlištu istorije.

Kako jedino zaslužuje.

Iako se nadao da neće biti obeležen u istoriji kao onaj koji je pozivao da se ubije 100 muslimana za jednog Srbija, verujem, Aleksandar Vučić će, ipak biti označen upravo takvim slučajem.

Jer, razumete, to nije mala stvar, uprkos tome što “nama” to tako izgleda… “Nama” obeleženim najbrutalnijom medijskom propagandom i nasiljem koje su zločinci, “naši” vladari činili u naše ime nad drugima i nama samima…

Ono što je doprinelo konačnom porazu Aleksandra Vučića, odnosno navodne ideologije, a, ustvari samo “drpanja” građanki i građana Srbije od strane njegovog učitelja Vojislava Šešelja, jeste i konačno jačanje opozicije.

Možda su moja stanovišta nedorasla, ali zaista poštujem ponašanje takozvane proevropske opozicije u Skupštini Srbije.

Lupanje u klupe, zviždanje u pištaljke, momentalna, u roku od pet sekundi reakcija na reči ministra SNS, Aleksandra Martinovića o građankama i građanima koji nemaju decu, bez imalo promišljanja o tome kako će to da utiče na rejtinge, kao što je ranije bio slučaj – fenomenalna je.

Vredna svakog budućeg optimističnog pogleda na ovdašnju stvarnost. Doduše, naviklu da se ne reaguje ni na najteže zločine protiv čovečnosti, odnosno da to koristi za sopstvene političke poene.

Takva je bila običajnost…

Možda se ona sada menja?

Kako se takva običajnost bude menjala, kako se Vučić bude označavao pravim imenom – ratnim profiterom, šovinistom i fašistom – i bez ove prilike u kojoj jedan od njegovih političkih idiota, poput Aleksandra Martinovića – na pomenuti način – “istakne” se u parlamentu – pad diktatora sve će biti izvesniji.

Idiot, bezdušnjak i verovatno jedan od najvećih zlikovaca naprednjačkog režima, Aleksandar Martinović, označio je ljude koji nemaju decu kao škart, kao manje vredne građanke i građane.

Sledeći dan, taj idiot, taj škart – izbačen iz Skupštine Srbije, iako je ministar, i to zaslugom opozicije.

Kad tome dodamo da u protekla dva meseca opozicija nije uspela da rastera građanke i građane, odnosno da utiču na njihov ogroman odziv na protest i da prilično uspešno politički artikuliše demonstracije protiv Vučićevog režima, moglo bi da se zaključi da Srbija konačno ima ozbijnu opoziciju.

Imamo par dokaza…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.