I Koštunica bi da zna?

Koji se, kako je sam u nekoliko navrata izjavljivao, „iskreno obradovao kada je čuo da je Đinđić mrtav“, iz dana u dan insistira na utvrđivanju pune istine o atentatu na prvog demokratski izabranog premijera. Neverovatno je to kao kada bi na utvrđivanju političke pozadine atentata na Đinđića insistirao Vojislav Koštunica ili Aco Tomić. Kao što je istovetno vrlo neobično iskustvo čitati u tabloidu Kurir (koji je nastao nakon atentata – na gašenju dva lista Identiteta i Nacionala, tokom akcije „Sablja“, zbog saradnje sa „zemunskim klanom“) intervju sa Tomislavom Nikolićem pod naslovom – Nikolić više neće da ćuti i poručuje: Ubistvo Đinđića niko nije smeo da reši! – a u kojem nema ni pitanja, ni slovca o njegovoj čuvenoj poruci na mitingu Srpske radikalne stranke, u februaru 2003. godine, mesec dana pre ubistva Đinđića: „Recite Đinđiću da je i Tito pred smrt imao problem sa nogom“. Ubijeni premijer je u vreme ove zlokobne izjave hodao uz pomoć štaka zbog povrede Ahilove tetive koju je zadobio u fudbalskom meču sa pripadnicima Žandarmerije.

Čudan je taj sticaj okolnosti, toliko morbidan da ga je vrlo teško i zamisliti, kamoli mu prisustvovati u punoj snazi u realnosti, i pored zadovoljstva zbog činjenice da se konačno glasnije nego ikad govori o ulozi Nebojše Čovića – Ćokija u tom zločinačkom poduhvatu, protiv kojeg je advokat majke i sestre Zorana Đinđića podneo krivičnu prijavu još pre pet godina. Ipak, kada Velimir Ilić poruči sa naslovne stranice Kurira da on lično hoće da sasluša Ćokija o ubistvu Đinđića i da je sramota „sprdati se mrtvim Đinđićem“, slučaj pada na novo, još dublje dno. Naime, Srđa Popović je podneo krivičnu prijavu protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića, koje je optužio za neprijavljivanje krivičnog dela napada na ustavno uređenje koje je pripremao Milorad Ulemek, a Čovića za podršku u atentatu na Đinđića i podstrekavanje Ulemeka i Dušana Spasojevića da to krivično delo izvrše. U toj krivičnoj prijavi, osim Ilića, centralno mesto zauzima i Vojislav Šešelj. Popović navodi da se iz iskaza zaštićenih svedoka Dejana Milenkovića Bagzija i izjave Miloša Simovića vidi da je Ulemek nastojao da obezbedi političku podršku da se, nakon atentata, sruši i sama obezglavljena Vlada. O tome svedoči i svedok saradnik Milenković kada govori da su se Ulemek i Spasojević obratili pre svega Vojislavu Šešelju, jer su verovali kako on može obezbediti da se u datom trenutku na ulici pojavi „veliki broj ljudi, masa“. Pokušali su, svedoči Dejan Milenković, „da s njim naprave dogovor i govorili mu da je pokojni premijer izdajnik, da isporučuje ljude Hagu, da nije nikakav Srbin, i nagovarali ga da se ne predaje Hagu, da su im potrebni ljudi ovde. Međutim, Šešelj ih nije poslušao i 24. februara 2003, tri dana nakon pokušaja atentata na Zorana Đinđića kod hale Limes, predao se Tribunalu. Pre odlaska, dao je intervju, 19. februara 2003. pod naslovom „Kad odem u Hag goreće Srbija“, u kome potvrđuje navode Dejana Milenkovića. Iz ovog intervjua je danas jasno da Šešelj zna da se spremaju atentati i pokušaj nasilnog svrgavanja legitimno izabranih predstavnika vlasti, i da će se on odvijati na ulici“, navodi se u krivičnoj prijavi Srđe Popovića.

U zahtevu za sprovođenje istrage protiv Šešelja stajalo je da se više puta sastajao sa Dušanom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom u svojoj kući, ali i u Šilerovoj u Zemunu, kao i da su oni finansirali Srpsku radikalnu stranu i da je nekoliko puta od njih tražio da ubiju Đinđića. Šešelj je 4. avgusta 2003. u Tribunalu dao iskaz istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu Vučku Mirčiću kada je izjavio sledeće: „Ja sam se iskreno obradovao kada sam čuo da je Đinđić poginuo, da je mrtav. Ovde sam se obradovao jer je Đinđić veliki izdajnik svog naroda“.

Pokojni advokat Srđa Popović je u svojstvu zastupnika majke i sestre Zorana Đinđića, 11. novembra 2010. Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal podneo krivičnu prijavu za oružanu pobunu JSO protiv Milorada Ulemeka Legije, Zvezdana Jovanovića, Vojislava Koštunice, Aca Tomića i još petorice saučesnika, u kojoj se tvrdi da je taj događaj bio uvertira u atentat na premijera Đinđića. Neobično je, takođe, to kako se u rekonstrukcijama atentata, kao udruženog poduhvata Kurira i Šešelja, zaobilaze ta imena. S obzirom na to da su se javili Nikolić, Šešelj i Ilić pretnjama da lično hoće da presude Čoviću, ovaj naopak sled događaja nalaže da se uskoro tom isledničkom timu pridruže i Koštunica i Tomić.