I Tači i Lazarević

Misli, naravno, na one ratnike koji su učestvovali u ratu na prostorima bivše Jugoslavije, ratu, koji je iz udobne političke fotelje predvodio zajedno sa aktuelnim predstavnicima vlasti, i to na takav način da su država i građani obeščašćeni kao nikada u istoriji, a oni finansijski i politički profitirali da i petnaest godina nakon sukoba uživaju najviše privilegije u društvu, na najvišim državnim funkcijama.

U danu kada je prvi put bilo zakazano polaganje zakletve srpskih sudija i tužilaca, ali, usled nejasnih okolnosti i otkazano, Aleksandar Vulin je saopštio javnosti i građanima da će osuđenik za najteže zločine protiv čovečnosti tokom rata na Kosovu, general Vojske Srbije, Vladimir Lazarević, biti predavač na Vojnoj akademiji i prenositi svoje, u interpretaciji Vulina, herojske podvige, zbog kojih je odležao 15 godina u zatvoru. Prošlo je vreme stida…, rekao je tada Vulin drhtavim glasom jednog lažljivca i propagandiste.

Ova crtica i primer iz života naše društvene zajednice u kojoj nas politički predstavnici postavljaju da sedimo na „dve stolice“, jednoj u kabinetu ratnog komandanta OVK, Hašima Tačija, a drugoj u učionici Vladimira Lazarevića, ratnog komandanta Srbije, pokazuje svu nakaradnost politike koju vode. Ona je zapravo šizofrenija u malom, naspram one druge „dve stolice“ koje stoje na višem nivou, a odnose se na Evropsku uniju, s jedne, i Rusiju, s druge strane. Ispostavilo se da što su stolice udaljenije, na njima aktuelna vlast istovremeno lakše sedi. Nije zabeleženo koliko i da li se uopšte zbog takvog postupanja i igranja sa sudbinom građana i preznojava, ali izvesno je da pribegava neverovatnim vratolomijama u lomljenju premisa za zdravorazumsko zaključivanje.

Jer, kako bi i drugačije. Kada bi aktuelna vlast ušla u proces priznavanja Kosovo bez uzdizanja ratnih zločinaca na nivo heroja, morala bi da prizna sopstvenim građanima da je krala, lagala, vodila sopstvene građane u smrt i siromaštvo, navodila ih na činjenje zločina protiv čovečnosti, u vremenu kada se Kosovo borilo Miloševićeve represije. Bez namere kritike vlasti što je ušla u proces priznavanja Kosova, jer to jeste kako javni interes građana Srbije, tako i građana Kosova, ali i svih onih koji žive u ovom regionu, način na koji to radi ostaviće duboke negativne posledice po društvo. Ono se neće suočiti sa istinom, kako bi politička elita ostala nekažnjena za strahote koje priredila sopstvenim građanima. Sačuvaće sebe i sopstvene privilegije na štetu građana i budućnosti generacija koje dolaze. Braneći i stvarajući od ratnih zločinaca heroje, državni zvaničnici sebe proglašavaju herojima, jer su u vremenu činjenja ratnih zločina bili njihovi politički protagonisti i naredbodavci. Jer, da nije bilo Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića, Ivice Dačića, Aleksandra Vulina, Vojislava Šešelja i svih ostalih njihovih saveznika, general Vladimir Lazarević ne bi počinio sva zlodela za koja je osuđen. On je u vojnom smislu sprovodio politiku koju su mu gore nabrojani naredili da sprovodi. On je materijalizovao njihovu ratno zločinačku ideologiju. I zato će on biti heroj sve dok sistem vrednosti u društvu diriguju njegovi nalogodavci. A taj sistem se produbljuje na još jedan nakaradan način.

Predstavnici opozicije, koji nisu bili aktivni tokom ratnih devedesetih, koji ne snose odgovornost za katastrofe proizašle iz tadašnje politike, a koji se bore za vlast protiv aktuelne, naime, svojim stavovima i viđenjem tog sukoba, rade, takođe, za predstavnike trenutne vlasti. Oni, oslonjeni na iste vrednosti i lažne interpretacije tadašnjih događaja, sada zameraju proces priznavanja Kosova u koji je Srbija na čelu Aleksandrom Vučićem ušla. Dakle, ne zameraju mu što taj proces vodi na takav način da će buduća pokolenja u ovoj državi misliti da su zločinci heroji, već mu zameraju zato što uopšte ulazi u to. Protive se priznanju nezavisnosti Kosova. Time daju legitimitet i izražavaju pozitivno mišljenje o onome kako su oni koji danas donose odluke vodili rat protiv kosovskih Albanaca, izražavajući stav da bi trebalo nastaviti u tom smeru – nastaviti sa borbom protiv njih. Tako se ispostavlja da danas gotovo čitava politička elita, bila na vlasti ili opoziciji, radi zapravo za Aleksandra Vučića, da stoji iza ratnih zločinaca, odnosno da udruženo pere te najprljavije političke biografije kakvih nema u Evropi još od Drugog svetskog rata, igrajući prividnu igru borbe za vlast i promenu sistema.