Iluzije premijerke Srbije

Da li je to znak da premijerka Srbije Ana Brnabić pristaje da se uopšte ne bavi tim pitanjima i da nije zainteresovana za kontekst u kojem će raditi na onome što prepoznaje kao prioritet, a to je modernizacija društva u privrednom i ekonomskom smislu, ili je dobila jasne garancije o tome da će geostrateška, spoljna, regionalna politika ići uporedo i u skladu sa promenama i razvojem kojim ona namerava da se bavi.

Teško je poverovati da je reč o nezainteresovanosti premijerke za političke okolnosti u kojima će se njen raditi prepoznavati i razvijati, kao što je, takođe, teško pretpostaviti da ona zapravo ni nema nameru da radi na poboljšanju uslova života građana, već da se njena uloga u potpunosti iscrpljuje u zaštiti korupcionaških afera aktuelne vlasti, o čemu uveliko govori ne baš mali i nebitan deo javnosti. Sigurno je da ima u njenim namerama ipak nešto više od toga što se odnosi na javni interes, bar u nekom delu. Nešto što će moći da se izračuna i jasno definiše kada nakon određenog vremena rezultati budu postali opipljivi. To dalje povlači pitanje da li je moguće ostvarivati javni interes na taj način, mimo celokupnog konteksta i ostalih delova društvenog života koji neizostavno stoje međusobno u nekakvom odnosu. Štaviše, iskustvo je pokazalo da što je društvo nerazvijenije, poput ovdašnjeg, zavisnost tih delova je veća.

Stoga, ako polazimo od stanovišta da Ana Brnabić ipak ima nameru da učini nešto za dobrobit svih građana, kolike su duboke iluzije premijerke o mogućnostima ostvarivosti tog cilja, ili, s druge strane gledano, koliko je utemeljena njena slika stvarnosti? Da li su pretpostavke o tome da je moguće modernizovati društvo i uskladiti ga sa razvijenim državama sveta zajedno sa ekipom političara koji su odredili tragičnu sudbinu i živote građana tokom ratnih devedesetih, a potom predano radili na politici kontinuiteta i daljem siromašenju građana zaista realne? Da li je zaista moguće iskreno verovati u pomake i ostvarivost i delimičnog boljitak sa ministrima sa liste Aleksandra Vučića? Izvesno je da izuzev njihove poslušnosti prema Vučiću, ona ne može ni na šta drugo računa. Jer, osim što je očigledno da su potpuni amateri u oblastima na kojima su raspoređeni, oni su skloni laganju, lopovluku, nasilništvu, primitivizmu. Te sklonosti su nebrojeno puta kroz dela i dokazali.

Ana Brnabić, dakle, pristaje da stane na čelo vlade i da predvodi tu gomilu iskompromitovanih političara, dokazanih štetočina javnog interesa, pod kontrolom Vučića. Kolike su još šanse za uspeh, ako pretpostavimo su joj namere čiste? Čini se vrlo male. Osim u jednom slučaju, a to je da je od Vučića dobila garancije da će, tokom njenog mandata, preduzeti krupne korake u ključnim političkim određenjima. Dakle, priznanje Kosova, raskidanje svih odnosa sa secesionističkom politikom vlasti u Republici Srpskoj, prekid odnosa sa Rusijom i usklađivanje spoljne politike sa evropskom, što su opet sve potezi koji ne mogu da se preduzmu bez jasnog određenja prema tragičnim okolnostima bliske prošlosti – odgovornosti za ratne zločine, genocid, etnička čišćenja, širenja rasne, verske, seksualne netolerancije, i ostalog što je zapravo bila a za mnoge i dalje jeste okosnica političkog delovanja. Da li je moguće dalje pretpostaviti da je Aleksandar Vučić za to sposoban? Da li je ekipa kojom se okružio, a koja dolazi iz kriminalno političkog miljea odgovarajuća za postizanje takvog cilja? Zar nije upravo on taj – prvi među njima?

Trebalo bi naznačiti i to da se u ovdašnjim prilikama, pod pritiskom vrlo loše unutrašnje politike, tereti problema, poput Kosova, Republike Srpske, priznanja odgovornosti za ratove, uticaja Rusije, poštovanja ljudskih prava… vrlo često relativizuju i tumače kao beznačajni naspram korupcije, kontrole medija i u načelu načina na koji vlada predsednik Srbije, a koji je vrlo jasnim i valjanim argumentima određen kao autokratski ili diktatorski. Istina je i da Vučić insistira na opstanku tih „spoljašnjih“ problema kako bi pred EU obezbedio prostor za njihovu slabiju zainteresovanost za unutrašnje prilike. Jer, dokle god postoji opasnost od eskalacije i zaoštravanja regionalnih sukoba, odnosno mogućnost da se Vučić ipak ispostavi kao taj koji bi mogao da tu opasnost otkloni, oni pred kojima Srbija polaže račune za upriličavanje kakve-takve ekonomske stabilnosti i finansijske pomoći neće obraćati pažnju na unutrašnji plan i odrediti ga kao prioritetan.

Da li je moguće raditi na „prevođenju društva u 21. vek“, kako kaže Brnabić, bez raskida sa idejama poslednje decenije dvadesetog veka i otklona od ključnih aktera javnog života koji su ga učinili takvim da predstavlja najmračniju epohu u istoriji države. U odnosu na odgovor stoji i uspeh premijerke Srbije.