Imamo mi pare

Ljut i uvređen jer ga je novinarka pitala: Odakle nam tolike pare da svaki građanin dobije po sto evra pomoći usled ekonomskog udara virusa korona?

Ta ležernost u saopštavanju da „mi“ imamo pare, kao da „mi“ zaista imamo nekakve pare, a ne politička elita koja je stavila pod direktnu i brutalnu kontrolu sve institucije vlasti od kada je osvojila, zaparala je, odšila uši od mozga, verujem, svakog iole prisebnog građanina…

Jer, „imamo mi pare“, rečeno je u jednoj od najsiromašnijih i najkorumpiranijih država u Evropi. Gde je minimalac 250 evra, koji, pritom, prima ogroman broj ljudi, gde penzioneri žive sa još manje ili tek nešto malo preko tog iznosa. Koliko je to gordo, koliko je osiono, koliko je užasno…

Vreme provedeno u izolaciji, odnosno rad od kuće koji mi, novinari Danasa, za razliku od urednica i urednika, imamo na raspolaganju, neizostavno doprinosi jednom više subjektivnom i ličnom pristupu ovakvoj formi pisanja.

Kao da ove nesrećne okolnosti u kojima vladaju bolest i smrt nalažu da se taj lični pristup u obradi informacija prikaže, i da je, kao takav, u javnom interesu više nego takozvani – objektivniji. Ako spadate u nepopularne i najnapadanije autore, onda ste pri takvom pristupu još više izloženi govoru mržnje, rodnoj i po fizičkom izgledu, diskriminaciji. Još kada bi me za to bolela stražnjica, možda bi i nešto bilo od mene…

Stoga, napisaću vam da mislim o svojim roditeljima i tetki, jedinoj bliskoj familiji, osim moje ćerke, više nego obično.

Sećam se početka rata kada sam imala jednocifreno godina, kada je moj tata zaplakao jer nismo imali ni gde ni čime da kupimo pastu za zube, pitavši me da li tim osudama i nerazumevanjem situacije želim da on izađe ispred zgrade i na kartonu prodaje cigarete…

Znala sam tada, sa osećanjem očaja, da on za to zapravo nije ni sposoban, dok mi je stavljao na četkicu za zube sodu bikarbonu. Zašto se toga sećam, odnosno zašto imam potrebu da čak i napišem?

Pa, i tada, pre 30 godina, tu je bio Aleksandar Vučić. Dosadno, je l da? Dosadna paralela? Šta da vam kažem, mnogo je očigledno…

Razume se, kao i 90 odsto građana Srbije, živeli smo jako teško tih devedesetih. Nemam pojma ni kako smo preživeli. U stanu, bez dvorišta u kojem žive rođaci, babe i dede, i mogućnostima alternativnog pristupa osnovnim namirnicama.

Predsednik Srbije se tada penjao u džipovima zločinačke države po brdima i bazama za granatiranje nesrpskog stanovništva. Bio je i tada pun obećanja i poput robota za manipulaciju, izgovarao baš ono što nesrećnici, građani Srbije, mogu i hoće da čuju.

Imamo sve, pobićemo ih sve, vratićemo svete srpske zemlje Srbima…

Kakvo odvratno, kakvo užasno vreme, puno fašizma, mržnje, koristoljublja, brutalne borbe za parče hleba.

S druge strane, dok su se Srbi borili za to parčence hleba, u ime Šešelja, Vučića, Miloševića i Dačića bili su upregnuti kao životinje da vrše ratne zločine nad ljudima druge veroispovesti i nacionalnosti za njihovo ratno profiterstvo.

Da li su znali da su toliko osiromašeni i sa moralnog, ne samo egzistencijalnog aspekta, kako bi se ta „elita“ obogatila na smrti?

Ko može danas da kaže da će Vučić i Dačić stradati podjednako, ili približno slično kao većina građana usled smrti, bolesti i ekonomskog pustošenja zbog pandemije?

Ko može da kaže i odnosi se prema njima kao da njihova prošlost ne postoji? Mogu, izgleda, svi. Smejaće se na podsećanje, reći da je dosadno. Pitaće, a, šta su oni nama radili, znaš li ti, Snežana, definiciju genocida, misliš li da su samo Srbi (Šešelj, Milošević, Vučić i Dačić) vršili zločine? Ne, ne mislim!

Mislim da smo konačno, kao društvo, došli do toga da nam ponovo životi zavise od odluka osvedočenih i potvrđenih ratnih profitera, onih koji su se obogatili na smrti i grbači običnih, nesrećnih ljudi. Zar to nije dovoljno?