Đilasov i Ponošev karakter VS Lazovićev, Ćutin, Savin…

Bojkot smara. Složili bi se mnogi „karakteri“ sa profesorkom prava. Pogotovo onih više desetina hiljada izašlih na ulice prošle godine u ovo vreme, a još pet puta isto toliko (u brojevima) ostalih kod kuće.

I, to jeste kriterijum po kojem se svi opredeljujemo, pomislih. Karakter.

Osim onog koji uopšte ne veruje u izbore kao način da se situacija u društvu promeni i krene mimo tokova koji su za pojedinca određeni kao neprihvatljivi, što je, takođe, više nego razumljivo.

Ali, u kontekstu u kojem određujemo ovakav trenutak, počevši od izjave profesorke prava a koji se odnosi na to ko nam od opozicionara deluje da je iskren, pošten, da ne laže i ne izdaje se za nešto što nije – izbegavanje izlaska na izbore 2. juna, svakako nije opcija, ako imamo predstave o učesnicima koji zadovoljavaju osnovne glasačke potrebe.

Ako takvih nema u izbornoj ponudi, pa se od izbora odustaje, onda to ni nije bojkot izbora.

To je jednostavno rečeno – nemogućnost izbora.

Stoga, postavlja se pitanje – da li u našoj izbornoj ponudi trenutno postoji opozicija koja nije fašistička, nije homofobna, antidemokratska, koja obožava ratne zločince, koja je za „gaženje“ manjina i maltretiranje drugog i drugačijeg, koja je za Vučića i sa njim planira saradnju kako bi učvrstila njegovu vlast i izbegavanje odgovornosti za sve loše stvari koje je u svojoj tridesetogodišnjoj političkoj karijeri počinio.

Dalje se postavlja pitanje da li građanke i građani Srbije veruju opcijama okupljenim oko koalicije Biram borbu, koja se odvojila od Dragana Đilasa i Zdravka Ponoša, starih kadrova Demokratske stranke, već oprobanih na vlasti, kako bi nastupila na izborima mimo njihove volje – ili, ne?

Da li je sumnja da je ova opoziciona grupacija – gde, budimo razumni – dominira zapravo Zeleno-levi front, naklonjena saradnji sa Vučićevim režimom, zaista realna i utemeljena?

Da li su činjenice o tome koje se naknadno ispostavljaju a govore o tome da i dok su pregovarali o izbornim uslovima sa režimom i pretili bojkotom, a zapravo naveliko spremali izlazak na izbore svakako i bez obzira na ishode tih pregovora, dovoljne da ih birač koji želi promenu vlasti u Srbiji, proglasi nedoraslim za njegov glas?

Opet, zavisi od karaktera.

Takođe, obaranje lista samo tri nedelje pre izbora, pa njihovo ponovno dizanje iz blata u koje su bačene od strane, jasno je, vladajućeg režima, da li je kao činjenica dovoljno da ih proglasi Vučićevim saradnicima, ili pak, s druge strane, idiotima koji pojma o politici nemaju, te time sazlužuju samo prezir zbog dovođenja glasača u zabludu?

Opet, zavisi od karaktera.

Vesna Rakić Vodinelić je odlično, mišljenja sam, pronašla pravu reč, definisala sveukupnu predizbornu atmosferu unutar koje se pojedinačno, svako unutar svojih predstava opredeljuje za bojkot ili ne.

Sve to, jasno je, važi samo u slučaju da Zeleno-levi front, Miroslav Aleksić, Ćuta, Pavle, Lutovac… nisu dogovorili sa Vučićem da izađu na izbore 2. juna, da za to dobiju konkretnu korist i time pokušaju da eliminišu Đilasa i Ponoša iz političkog života Srbije.

Što je dosta suluda zamisao, pre svega sa aspekta toga da je njih uopšte moguće eliminisati iz političkog života, ali i sa stanovišta toga da su Đilas i Ponoš ljući protivnici Vučića od Lazovića, Ćute, Save Manojlovića… Političara koji nikada nisu bili na vlasti, niti sarađivali (ni u naznakama sa Vučićem), nisu bogati, nemaju ništa maltene, osim ovo malo obraza, koji je u krizi…

Osluškivanje karaktera i poslednjih atoma, što se kaže, snaga racionalnih misli, jedino preostaje.

Za one koji izlaze na izbore, mislim da imaju izbora.

Takav mi je karakter.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.