Vučićeva odbrana izborne nevolje

Onih koji su napadali, a za sebe uzimali, branili se našim telima, razumom, životima. Našim novcem, imovinom.

Retko ko je u prilici da se “pohvali” rezultatima svog političkog angažmana kao što su to u prilici osuđeni ratni zločinci i njihovi sinovi, koji su zauzeli te posleratne pozicije čistog zla.

Čiste mržnje sopstvenog naroda u strahu da ga ne razotkrije u lažima, lopovluku, huškanju na ratne zločine… Ugnjetavanje, represijia, dalja i sve dublja, sve besramnija krađa javnog novca, proglašavanje izdajicama i stranim plaćenicima svakoga ko podigne čelo, opomene svojom kritičkom mišlju, odrekne se time “privilegija” iole bezbednog života.

U fizičkom smislu bezbednog… Jer, o tome ovde govorimo. O fizičkoj bezbednosti, bezbednosti tela, preživljavanju, naspram nasilja kojim su građanke i građani Srbije izloženi unazad tri decenije od strane svojih političkih elita.

Šamari dodatnog srama na egzistencijalnu bedu, na nemogućnost odgovarajućeg lečenja, obrazovanja, na preuzimanje odgovornosti da se ostane u ovoj zemlji i da se ne pronalazi drugi izlaz. Da se voli svoja zemlja, ljudi koji govore istim jezikom, sa kojima se deli iskustvo kulturnog i socijalnog razvitka.

Da se, ponovimo, voli svoja zemlja, ali bez tereta nametnutih anti-vrednosti koje našim zlim vladarima, ne “obično” zlim, već onima koji na duši nose odgovornost za smrt, glad i bolest, služe da prikriju svu silinu njihovih grehova.

Grehova koji ne prestaju da nastaju, iz dana u dan. Nekažnjeni, nelustrirani za političku odgovornost za smrt desetine hiljada ljudi, tokom ratova devedestih, u poslednjih dvadeset godina sve su više jačali, sve više otimali, sopstvene građane ponižavali.

Aleksandar Vučić je od građanki i građana Srbije napravio vojsku, armiju koja napada uoči izbora. Do tada drema, gladna i depresivna. Kada dođu izbori, na dve godine, tada im Vučić daje municiju, desetine hiljada dinara, poklone, besplatne preglede, honorare za angažman u njegovoj kampanji i siguran glas.

Radi to toliko očigledno da je ljudima već postalo normalno, odnosno neizbežno.

Prateća misao je, ako ne uzmem ja u kol centru SNS 10.000 dinara, uzeće neko drugi, a svakako ću morati da slikam izborni listić i donesem u firmu u kojoj radim dokaz da sam glasao/la za Aleksandra Vučića kako bih zadržao/la radno mesto.

Ako ne uđem ja u taj autobus i ne budem u masi na njegovom mitingu, keš će dobiti neko drugi, a ja ću svakako morati da glasam za njega, da zadržim, recimo, socijalnu pomoć, i tako redom…

Trideset, ali trideset godina Aleksandar Vučić, Vojislav Šešelje, Ivica Dačić…, traju kao ključne političke kreature u ovdašnjem društvu.

Koliko god podrazumevajuće zvučalo, bez potrebe da se ta prosta činjenica ističe, sama po sebi je već dovoljna za uzbunu. Ali, uzbuna je izlapela, toliko dugo je „već“ vreme za nju…

Koliko su agresivni, nasilni, primitivni kada su to uspeli? Izvesno je da se po njima ustanovljuje jedinica mere za neverovatnost jednog takvog opstanka.

Narod je kriv, kakav narod – takva vlast, bolje nismo ni zaslužili…, i ostali banalni zaključci preovlađuju prilikom pokušaja objašnjenja zaista teške za objašnjenje činjenice da se lik i delo Aleksandra Vučića prepoznaju (sa razlogom) kao odraz srpske novije istorije. S kraja 20. i čak 20 godina 21. veka.

To je jedna istorija ratnih zločina, teškog lopovluka, najdubljeg socijalnog raslojavanja na evropskom tlu, posramljivanja ljudi, apsolutne kontrole, ulaska u spavaće sobe i kupatiila, besramnog omalovažavanja i zadiranja u privatnost ljudi pod udarima nasilja na svakom koraku od strane institucija, odnosno države.

Uoči predstojećih izbora može se čuti od posmatrača prilika da su društvene okolnosti zrele za političku promenu. Priprema ih, zapravo, Vučić svojim nasiljem za novu fazu svog političkog delovanja, a to je još dublji ponor kada bude sproveo represiju nad onima koji budu pokušali da odbrane izbornu volju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.