Izlazak u more

Oba ugla podrazumevaju i zajednički im je imenitelj radovanje ili prijatnost zbog toga što je autokrata i uzurpator vlasti na svim nivoima, tako dugo, pa i tokom ratnih devedesetih, konačno pao sa trona.

Ono što ta dva ugla razlikuje je, s jedne strane radovanje, a s druge, pak, očaj, zato što je na tim izborima Mila Đukanovića pobedio takozvani „Risto Sotona“.

Očajnici zbog takvog ishoda, izvesno je, ne podržavaju višedecenijski crnogorski režim, uprkos zabrinutosti kojim putem će krenuti ova država bivše Jugoslavije, koja je svoju nezavisnost, takođe, pod rukovodstvom Mila Đukanovića, stekla samo dve godine pre nego što je to uspela nekadašnja južna srpske pokrajina – Kosovo.

Baš zato što je tek 2016. godine, izbornog procesa i pokušaja državnog udara od strane srpskih i ruskih obaveštajnih službi i tamošnje nacionalističke i prosrpske opozicije postala i članica NATO, dok je trenutno u odnosu na sve države zapadnog Balkana u najvećoj prednosti u redu za punopravno članstvo u zajednici evropskih zemalja.

Ovaj drugi ugao posmatranja tek okončanih izbora u Crnoj Gori, prezadovoljan je upravo iz razloga koji uznemiravaju gore opisani – prvi ugao.

Reč je o građanima koji se gnušaju NATO savezništva, Evropske unije, čije su političke i društvene ideje zasnovane na nacionalizmu, nepriznavanju i nepoznavanju ratnih zločina i genocida koje su u njihovo ime počinile vlasti tokom devedesetih godina, i koje, izvesno je negiraju crnogorsku državnost, smatrajući tu zemlju srpskom, a Crnogorce – Srbima.

Oni „Sotonu# tako ne zovu, već ga imenuju sa poštovanjem. Podržavali su i radovali se litijama i masovnim protestima koje je on u ime Srpske pravoslavne crkve organizovao u trenutku kada su finansije SPC, očigledno pod njegovom direktnom kontrolom, došle pod lupu sada već bivših vlasti.

Ima tu dosta toga bizarnog, kada jedna uveliko korumpirana vlast, odnosno čovek koji vlada pune tri decenije, i to, bez ikakvog blama, stavlja pod kontrolu nečije finansije. Ipak, to ne oduzima na bizarnosti slučaja ovog drugog, crkvenog vladara Amfilohija Radovića, koji nekontrolisano raspolaže novcem građana, vernika isto tako dugo i postojano kao i sekularni lider – Milo Đukanović.

Sigurno znate zašto je Amfilohije Radović dobio nadimak. To je čovek koji je sejao mržnju prema pripadnicima druge vere i nacionalnosti (one koja nije srpska) unazad decenijama, i tokom ratova devedesetih, i posle dvehiljaditih, sve do danas.

Razume se, mržnja je bila izražena naročito protiv Bošnjaka i Albanaca, ali nije štedeo ni ostale pripadnike nacionalnih, verskih, seksualnih manjina…

Ne pozivajući se na njegovo pljuvanje po grobu Zorana Đinđića, kojem je držao opelo u hramu Svetog Save, dovoljno je već pozivanje na nasilje tokom neuspešnih pokušaja skretanja pažnje društva na seksualne manjine i direktno pozivanje na nasilje huligana i običnih, ostrašćenih ljudi nad njima, prilikom održavanja nekoliko Parada ponosa.

Jedan od najvećih pobednika crnogorskih izbora Zdravko Krivokapić je u izbornoj noći, odmah nakon javnog izraza euforije pobedništva, otišao upravo kod Amfilohija Radovića.

To je objasnio sledećim rečima: „Imao sam potrebu, prvo kao vernik, a zatim, imao sam i informaciju da je mitropolit tu, izrazio sam želju, da se vidim sa njim, iako je to bilo već u kasnim večernjim časovima. Mitropolit je uvek svojom blagodarnošću, prisustvom među narodom, nešto što predstavlja jedan simbol Crne Gore. I upravo iz tih razloga sam ja i otišao da još jednom zatražim blagoslov za ono što treba raditi od pobede pa nadalje“.

Povinovati se crkvenim zakonima koji ukidaju osnovne slobode građana? Ukinuti samostalnost države CG i vratiti je pod okrilje beogradskih vlasti? Povući priznanje kosovske nezavisnosti?… Jasan je logički sled takvog puta.

Nejasno je, međutim, zašto se obožavatelji prosrpskih i proruskih struja u CG raduju sreći Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, čiji su ljuti kritičari, kada je upravo njegova opcija pobedila u CG. I bez izjava Mila Đukanovića, odlazećeg crnogorskog diktatora da se Vučić direktno mešao u izbore u Crnoj Gori, jasno je da i dalje sanja velikosrpski san, izlaska Srbije na more, u crnogorskom slučaju, umesto saradnje, pomirenja, priznanja i pokušaja stvaranja i učešća u odnosu međusobnog poštovanja i uvažavanja sa ljudima bez obzira na njihovu nacionalnost i veru.

Za kraj, najveća gorčina, nakon izbora u CG, izbila je, razume se, u mestu u CG u kojem pretežno žive muslimani. „Polećela crna ptica, Pljevlja biće Srebrenica“!, osvanuo je grafit u Pljevljima, pošto su kamenovane prostorije Islamske zajednice u tom gradu… Koliko je užasan i strašan taj srpski san.