Jednoćelijska ratna oluja Aleksandra Vučića

Odnose živote, nanose teške telesne povrede, uništavaju imovinu, budućnost i egzistencijalnu izvesnost.

Procena materijalne štete od strane državnih organa, koji samo i isključivo tome služe i zbog toga uzimaju novac od građanki i građana, nije ni blizu dostizanja istine o katastrofi.

Razorne oluje i šteta koju su nanele obavezuju republički budžet koji se puni novcem onih koji su pretrpeli ogromnu materijalnu štetu, u slučaju da su uspeli da sačuvaju živu glavu, da im se ta šteta nadoknadi.

Brzo, bezbolno i da ih država ne ostavlja ni minut o tome da misle na koji način će da se prehrane i prežive u budućnosti. Zato plaćaju godinama, životima…

Zamisao o tome da se u Srbiji danas, pod vlašću Aleksandra Vučića očekuje brza i efikasna nadoknada štete, deluje, čini se, više nego zastrašujuća, usled izvesnog izostanka takvog ishoda.

Dok se Srbija nalazi pod udarom superćelijeske oluje, dok su građanke i građani bombardovani gradom veličinom pesnice, nošeni vetrom i pod pritiskom popadalih krovova i drveća, predsednik Srbije, kao ratni huškač – pritisnut strahom od gubljenja vlasti i obelodanjivanja svog zla i korupcije kojim je opterećen njegov život unazad tri decenije, bez reči saoosećanja za žrtve oluje i utehe da će im država nadoknaditi štetu, pojavljuje se na Pasuljanskim livadama.

Znate, to su „livade“ gde Vojska Srbije redovno izvodi vojne vežbe.

Pojavio se i predsednik Srbije, potrčko ratnih zločinaca i najglasniji huškač i zagovarač genocida i najtežih zlodela protiv čovečnosti tokom ratova devedesetih, na Pasuljanskim livadama, duboko zagledan, pridržavajući bradu od ozbiljnosti koja ga je stegla, kako topovi i rakete pucaju u zamišljene mete.

Koliko para, koliko mogućih srećnih okolnosti za živote običnih ljudi kojima vlada su ubačeni u to odvratno oružje za isključivo njegovu zabavu i osećaj dominacije, odnosno održavanje straha od rata kod naroda zarad opstanka na vlasti?

I dok je tako „napaljen“ na ubijanje, što je odlika u kojoj se gotovo iscrpljuje cela njegova (politička) karijera, zamišljao kako diže u vazduh kosovske Albance, Albina Kurtija i ostale čije postupke koristi i interpretira sa ciljem prikazivanja sebe kao žrtve i čuvara nacije, nad Srbijom se nadvijala još jedna oluja.

Da ponovimo, pet dana predsednik Srbije se nije oglasio o šteti i ljudskim žrtvama i povredama. Ali, jeste u jednom slučaju.

U slučaju povređivanja vojnika, upravo na jednom od poligona gde se inače izvode vojne vežbe – Pešter, tokom oluje.

Pokazao je predsednik, Aleksandar Vučić, lice koje je zgrozilo mnoge. Čak i one koji su navikli na izostanke elementarnog saopsećanja i ljudskosti predsednika. Iznova su se svi zaprepastili.

Dodajmo i one koji zapravo svih ovih godina, decenija…, još ne znaju sa kim imaju posla – sa onim koji ih je slao u smrt, glad, lopovluk i zločin kao ratni politički profiter tokom devedesetih godina.

Aleksandar Vučić je reagujući na pitanje o tome zbog čega se od javnosti krije informacija da je upravo na jednom takvom sličnom mestu na kojem je do pre pet minuta sa uživanjem posmatrao kako se streljaju zamišljeni kosovski Albanci i ostali „srpski neprijatelji“, teško povređeno troje srpskih vojnika tokom oluje – odgovorio baš kao i devedesetih.

Kada je sa slašću zagovarao opštu mobilizaciju i odlazak sopstvenih građana u rat u kojem su se njegovi šefovi isticali po zločinima protiv čovečnosti, svi redom danas osuđeni na doživotne kazne zatvorom.

Rekao je da vojnici nisu manekeni, da se svi stalno nešto žale, da je normalno da kad si vojnik – stradaš… Zastrušujuće je bilo slušajući ga. Ali, zaista.

Ali, još je strašnije kada većina društva smatra da njegov ratno huškački greh iz prošlosti, kada su desetine hiljada ljudi poginuli na ratištima, zahvaljujući njegovim povicima na juriš, nije osnova i opasnost za svaku buduću tragediju takve vrste.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.