Juriće nas Vučić po ulicama…

Verujem da je svaki učesnik protesta Srbija protiv nasilja trljao oči u neverici zbog toga koliko se ljudi skupilo i šetalo sa njim.

Pojedincem tim.

Tako nešto niko nije očekivao.

Isto kao što niko nije verovao da će ratni profiteri i huškači tokom ratova devedesetih, a potom, posle petooktobarske revolucije, predvodnici antiljudskosti i mržnje prema svima koji nisu njihovi podanici u širenju netrpeljivosti, ponovo da osvoje vlast.

I, drže je punih 11 godina.

Kao da se bilo odustalo od života u ovoj zemlji, pod pritiskom svesti o ovakvim činjenicama.

Sve je išlo u prilog takvom zaključku…

Siromaštvo, promocija nasilja, zastrašivanje i trovanje duša građanki i građana Srbije apsolutnom medijskom kontrolom, u čiji pogon je angažovana armija poslušnika koji žive i rade kao da sutra ne postoji, kao da ne postoji nijedan kritički ugao koji obuhvata njihova jasna i brutalna zlodela, činili su se kao da će večno biti odlika ovdašnjeg društva.

Međutim, odjednom, sve je palo u vodu.

Njihovi napori da drže građanke i građane sopstvene države u logoru koji nazivaju državom, nakon što su se istakli u promociji logora širom Srbije za pripadnike naroda drugih nacionalnosti i vere, tokom ratnih devedesetih, osujećeni su.

Na ulice Beograda izašlo je stotine hiljada ljudi u prethodnih mesec dana.

U petak, 26. maja, na ulice Beograda, nada se naš autokratski predsednik, doći će ih isto toliko iz cele Srbije.

Neki pod prinudom, neki bez prinude, jer neposredno svedoče tome šta bi ih snašlo, ukoliko bi se opirali naredbi o neophodnosti prisustva, a neki svojom voljom.

Ta volja, moramo jasno naznačiti, dolazi usled brutalne medijske kontrole kojom su izloženi.

Kada takva kontrola postoji, onakva koju sprovodi režim Aleksandra Vučića, jasno je da je upitan svaki glas i svaka dobra volja koja se opredeljuje za aktuelnu vlast.

Izgleda da su i učesnici protesta protiv vlasti – Srbija protiv nasilja – kao i oni koji ne učestvuju ali u tim protestima vide smisao, istovremeno i na isti način iznenađeni činjenicom da dolazi kraj režimu Aleksandra Vučića, kao što je to slučaj i sa njim samim, ali i celom njegovom ekipom.

Zadovoljnom svojim egzistencijalnim prilikama, preciznije lovom stečenom korupcijom i prevarama, izvrgavanjem ruglu javno interesa i opšte koristi, principa koji stoji u srži svake ideje o smislu postojanja društvene zajednice.

Razlika u navedenoj iznenađenosti odlikuje se uplašenošću vladara, s jedne, i buđenjem optimizma i sreće građanki i građana, s druge strane.

Doduše, ne zna se još (egzaktno) koliko je autokrata uplašen.

To, zapravo, zavisi od stepena njegove odvojenosti od realnosti – jedne od najznačajnih karakteristika autokratskih vladara.

Međutim, problem sa nemogućnošću izvođenja tačnog računa, odnosno ishoda ovako masovnih demonstracija protiv Vučića, ne brine samo njega, već i ove stotine hiljada, izvesno je i milione „tihih“ protestanata.

Da li će i ovaj društveni pokret poput prethodnih biti ugašen, slomljen i produžiti vreme vladanja autokrate Vučića na još par godina, deset, trideset…

Sve je moguće, ali, ipak, pravilo koje označava narastanje bunta i njegovog razvoja, tvrdi da – kad jednom krene, teško ga je zaustaviti.

Pitanje je moći i snage, kako jedne, tako i druge strane, jasno je.

Koliko će Vučić moći da se opire i da li će zaustaviti trenutno nezabeleženu pobunu još od petooktobraske revolucije, usporiti je, odnosno produžiti vek svoje vladavine, ili će se taj točak otrgnuti te usmeriti režim ubrzano niz provaliju.

Takođe, pitanje je koliku silu je u stanju da primeni, ne ovu „mekanu“ što ubija polako izostankom sistema zdravstvene, socijalne, obrazovne i kulturne nege, korupcijom i zavlačenjem prljavih prstiju u džepove jednog od najsiromašnijih evropskih naroda, nego onu brutalnu, fizičku, opet karakterističnu za autokratske i diktatorske režime koju usmeravaju direktno na telima pobunjenika, na ulicama i „osvojenim“ teritorijama.

Nije problem izjava profesora Univerziteta u Beogradu Jove Bakića u kojoj zaključuje da će pripadnike režima na kraju narod juriti po ulici, već se jedina smislena zapitanost iscrpljuje u sledećem – na koji način će režim Aleksandra Vučića juriti građanke i građane po ulici kada shvati da mu je konačno došao kraj.

Koliko će tada biti direktno fizički povređenih, onesposobljnenih, ubogaljenih?

Setite se 2020. godine. Ispalio je suzavac i opalio pendrecima za par dana više nego najveći balkanski krvnik Slobodan Milošević za deset godina.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.