Kad bi Srbija bila drugačija

Odgovor na drugo ključno pitanje o regionalnoj stabilnosti je da li Srbija normalizuje odnose sa Kosovom. Odgovor na treće pitanje, koje se pokazalo, takođe, kao jedno od suštinskih pitanja o bezbednosti na Zapadnom Balkanu je da li Srbija poštuje odluku Crne Gore o pristupanju u NATO, i da li mešetari po toj državi podržavajući one koji su planirali državni udar. Još jedno od ključnih pitanja o bezbednosti u regionu odnosi se na Makedoniju, a stabilnost garantuje odgovor da li Srbija uzrokuje veštačke krize i bez jasnog povoda zateže odnose sa tom zemljom.

Srbija je, dakle, zaista ključni igrač na Balkanu. To tvrde i ovdašnji zvaničnici, kao i oni iz Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, iako se ti pogledi na istu stvar potpuno razlikuju. Srbija je ključni igrač zato što je izvor nestabilnosti, stoji sa jedne strane, reklo bi se logične, kao posledice prostog uvida u situaciju, kao što sa druge, ove ovde, stoji da je izvor stabilnosti. Činjenica je da je Srbija sebi obezbedila tu „privilegovanu“ poziciju postupcima koji su je postavili na ivicu provalije u koju bi mogla da povuče sve susedne države. Razume se, u provaliju ne bi upala politička elita, već građani, i to najpre i u najvećoj meri građani Srbije, a potom i svi ostali, ali u manjem obimu i sa lakšim posledicama.

Zato se najveća odgovornost srpskog državnog rukovodstva i onih koji donose odluke i pozicioniraju Srbiju u regionalnoj politici odnosi najpre na sopstvene građane, pa tek onda na one u susedstvu. Otuda i najveći paradoks. Iako tvrdi da vodi politiku navodne zaštite nacionalnih interesa, vlast u Srbiji radi isključivo na njihovom urušavanju i to se vidi iz aviona, ali ne i sa zemlje. U zemlji je na delu teška nacionalistička propaganda koja, između ostalog, služi kao paravan za korupciju i izgovor za nesprovođenje reformi koje bi građanima obezbedile kvalitetniji život.

Može se, dalje, postaviti i opštije pitanje o regionalnoj stabilnosti od gore navedenih, a to je – kako bi izgledala situacija na Zapadnom Balkanu kada bi Srbija zaista poštovala teritorijalni integritet BiH, potom činjenicu o nezavisnosti Kosova, odnosno o suverenosti Crne Gore i njenog puta u NATO, kao i kako bi se na stabilnost regiona uticalo kada se Srbija ne bi uplitala i pokušavala da izazove krizu u Makedoniji. Jednostavnije rečeno, da li bi Zapadni Balkan bio mirnije i lepše mesto za život svih građana u regionu ako bi Srbija radila sve suprotno od onoga što trenutno radi, kada je reč o njenoj politici prema susednim državama.

Kako bi se pokazale ostale države kada Srbija ne bi bila taj „ključni igrač“ i famozni izvor stabilnosti. Da li bi neka druga zemlja regiona preuzela tu „titulu“ i kakav bi bio kontekst i sadržaj tih pojmova. Da li bi se on iz negativnog izvukao u pozitivan smisao, odnosno da li bi i Srbija mogla da bude upravo njihov nosilac. U prvo vreme, sigurno da bi, jer bi obrt srpske politike prema susedima stvorio sasvim nove okolnosti za te odnose. Ukinuo bi, između ostalog, ne samo lažne predstave o neophodnosti vođenja nacionalističke politike u Srbiji, već i povod za stvaranje sličnih predstava u državama regiona. Agresivno ponašanje Srbije više ne bi moglo da bude izgovor za ostale koji agresivnost i retrogradnije političke ideje zasnivaju kao odgovor na srpski nacionalizam.

Zapravo, obrt srpske politike prema spolja okrenuo bi se ka unutra, usmeren na rešavanje osnovnih životnih problema građana, poput siromaštva, socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja, kulture, privrede, korupcije… Obrt bi suštinski značio i suočavanje sa odgovornošću onih koji su sprečavali taj obrt toliko dugo, držeći građane u iluzijama da je njihovo siromaštvo zapravo posledica nepravde koja se decenijama čini naciji od strane „zlih sila“ Zapada, pa detaljnije njihovih „miljenika“ – Hrvata, Bošnjaka, Albanaca… prema kojima je gajenje mržnje i netrpeljivosti tako dugo jedan od ključnih projekata nacionalističke propagande.

Na kraju, opravdanje za ovakvo stanje u srpskoj spoljnoj i regionalnoj politici neretko se pronalazi u uočavanju sve jačeg prisustva i uticaja Rusije u regionu, kao i raspoloženja javnog mnjenja koje je izrazito naklonjeno sprovođenju geopolitičkih interesa te države na ovim prostorima. Time se želi politički vrh države da stavi u položaj žrtve koja nema dovoljno snage da se odmah oslobodi tog uticaja i posveti evropskim integracijama i sprovođenju prvog i osnovnog cilja, za koji je na izborima dobila mandat od građana. Slabost, međutim, u politici podrazumeva odustajanje i prepuštanje pozicija na kojima se donose odluke nekom drugom. Dakle, slabost podrazumeva ostavku, a ne prenemaganje na štetu javnog interesa.