Kad dron namigne

Tako je, verovatno, i sa pogledom međunarodne zajednice, Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država kada im se interpretira vest o tome da je ponovo zapaljen automobil koji je preregistrovao tablice na kosovske.

Razume se da vlast Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Aleksandra Vulina i ostalih političkih idiota koji su pristali da se identifikuju sa trojicom političkih hulja, ratnih profitera i štetočina javnog interesa građanki i građana Srbije na severu Kosova podstiče kriminal, finansira sukobe i radi sve sa ciljem opravdanja svojih grehova prošlosti i korumpirane sadašnjosti, odosno da ni u kom smislu ne pomaže Srbima na Kosovu već koristi njihovu egzistenciju i bezbednost za ostvarenje sopstvenih ciljeva i interesa.

Međutim, u kontekstu povoda za ovaj tekst, nije svako paljenje automobila sa preregistrovanim tablicama samo zbog tog čina. Postoji život, detaljno određen raznim drugim aspektima, postoje problemi koji nisu inspirisani samo odlukom da se preregistruju tablice.

Postoje ljudi na severu Kosova, Srpkinje i Srbi koji to znaju i sa kojima, kao novinarka imam privilegiju da razgovoram, i da saosetim sa problemima sa kojima se suočavaju, živeći u potpuno kriminalnoj i atmosferi straha od osvete zbog onoga što su gore pomenuti ratni profiteri i političke hulje radile na Kosovu devedesetih godina.

Niko od njih nije lopov, kojima je, recimo, zvanična beogradska politika to omogućila, da steknu privilegije i bogatstvo jer su poslušni i predani poslu sakrivanja odgovornosti nosioca najviših funkcija vlasti u Srbiji za smrt više od 10.000 kosovskih Albanaca, tokom devedesetih godina, kao što niko od njih nije zaslužio samim tim ni da bude žrtva pokušaja kosovskih vlasti da, očigledno je, na neodgovarajući način, integrišu Srbe u državu Kosovo.

Jer, na kraju krajeva, ko će da strada u potencijalnim sukobima?

U situaciji kada čovek koji je mahao mitraljezom na brdima iznad Sarajeva tokom opsade, koji je na najbrutalniji i najočigledniji način pozivao na ubistva Bošnjaka, Albanaca, Hrvata, učestvovao u vlasti zlikovca Slobodana Miloševića kada je Srbija bombardovana od strane NATO država, danas, zvuči nemoguće, ali, istina je – jeste vrhovni komandant.

Podigao je borbenu gotovost na maksimum. Podigao je takozvane migove – bolesnik koji je sa skupštinske govornice rekao, znam, zvučaće mnogima dosadno ponavljanje – ubiti 100 muslimana za jednog Srbina.

Ali, posledice te i sličnih njegovih izjava bile su najdublje tragične. Katastrofalne. Vinule su građane Srbije u vrh država kojima su vladali i danas vladaju diktatori koji su sejali smrt samo zbog drugačijeg imena i vere…

Šta će i ko će biti tragična posledica danas njegovog podizanja migova i, preko noći preimenovanja iz „predsedniče“ u „vrhovni komandante“?

Biće nesrećne Srpkinje i Srbi na severu Kosova. Ne oni koji su deo njegove ekipe i koji samim tim uživaju privilegije, već obični ljudi koji ne mogu i ne vide smisao izbeglištva iz svojih kuća.

Zahtevi i očelivanja građanki i građana Kosova albanske nacionalnosti jesu opravdana. Zvanična država Srbija treba da se izvini za sve zločine koje je počinila nad narodom Kosova. Ali, to su i moja očekivanja, iako nisam sa Kosova i nisam Albanka. To su očekivanja svakog iole dostojanstvenog i normalnog čoveka.

Međutim, izostanak i potpuna ispraznost očekivanja da će to da uradi aktuelna, autokratska vlast, naslednica zločinaca koji su napravili pokolj na Kosovu, a koja je potpuno uzurpirala sve, držeći građanke i građane Srbije u potpunom mraku i na bezbednoj udaljenosti od bilo kakve prilike da saznaju šta su u njihovo ime radili, ne znači da Srbi na Kosovu treba da se osećaju loše i da budu u opasnosti po život. Bez obzira odakle ta opasnost dolazila. Reč je o ljudima. Dobrim, običnim ljudima.

A, to se upravo događa…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.