Kada se jednom bude završilo sa tim

I oni koji nisu imali teret prošlosti u smislu nosioca ratno-huškačke politike, u vremenu koje je nastupilo nakon revolucije 2000. godine, kada je trebalo pokazati otklon i raditi na temeljima stvaranja novog identiteta nacije, onog istinitog i pravog koji je žrtvovan i obmanut medijskom manipulacijom uvučen u podršku vlastodržačke mašinerije devedesetih, slično su se postavljali prema temama prošlosti kao i aktuelna vlast, koja je direktno učestvovala u razaranju najelementarnijih vrednosti pristojnog društva i sramoćenju sopstvenih građana. I dan-danas retki su, čak dodatno utišani, glasovi koji traže da se sa građana Srbije skine ta nezasluženo pripisana odgovornost za sve što je politička elita učinila u njeno ime, a što se smatra najgnusnijim zločinima na evropskom tlu od Drugog svetskog rata. Jedini način da se to uradi, razume se, jeste da se tačno imenuju lica i događaji koji su doveli do tih tragičnih ishoda. Da se javno osude i zbace sa javne scene na takav način da se otkloni svaka mogućnost njihovog smislenog povratka.

U nekim naknadnim objašnjenjima traženim od onih koji imaju ili su imali razumevanje za postupke najviših funkcionera Demokratske stranke, zbog čega je tokom svoje vladavine vodila nacionalističku politiku (od nepriznavanja realnosti i odgovornosti Srbije za nezavisnost Kosova, kohabitaciju sa DSS i SPS, dugogodišnjeg neisporučivanja Ratka Mladića Haškom tribunalu, negiranja genocida, privrženosti geostrateškim ciljevima Rusije koja vrednosno stoji u konfrontaciji sa poštovanjem ljudskih prava i celokupnim konceptom demokratskog sistema kojem Srbija navodno teži …) – čiji je rezultat bilo usporavanje evropskih integracija, dalja manipulacija građanima, skrivanje istine i razaranje već potpuno uništenog sistema vrednosti u svim institucijama, od kulturnih do obrazovnih – moglo se čuti da razloge treba tražiti u ekstremističkom delovanju opozicije Aleksandra Vučića, sposobnog da dovede do građanskog rata i unutrašnjih nemira koji bi mogli da ugroze ne samo Srbiju već ceo region.

Danas, kada je ekstremista Vučić obukao novo odelo, kojem se dive i podržavaju evropski i američki zvaničnici, u mnogo većoj meri nego što je to bio slučaj sa Borisom Tadićem, ne vide se pomaci u takozvanoj građanskoj opoziciji već se retorika u odnosu na ta ključna pitanja visoke politike kreće na istoj razini sa onom koju deklamuje sam Vučić. Nisu napravili iskorak u odnosu na devedesete kada su preuzeli vlast, kao što ne prave iskorak u odnosu na Vučića sada, kada su njegova opozicija, a on navodno prihvaćen proevropski lider.

Najprepoznatljiviji nosioci građanske opozicije – Bojan Pajtić i Boris Tadić – danas neće reći da je Kosovo nezavisno, odnosno da je Srbija odgovorna za takav ishod, neće skinuti žig odgovornosti sa naroda da je genocidan tako što će priznati da su njegovi predstavnici tokom devedesetih počinili taj strašan masakr, manipulišući najbrutalnijim mehanizmima sopstveni narod, neće se odreći gostoprimstva za ratne zločince osuđene u Hagu, neće se zalagati za obrazovni program koji će uvažiti sve činjenice i odgovornost – imenom i prezimenom – kako za strahote koje su počinili pripadnicima drugih naroda, tako i za isto to učinjeno sopstvenim građanima. Polemisaće, relativizovati, doprinositi tapkanju u mestu, baviti odbranom sopstvenog lika i dela, ali se neće žrtvovati i odgovorno uvesti u javni govor istinu. Time će samo i dalje učvršćivati vlast Aleksandra Vučića, produžavati vreme u kojem postoje važnije teme od korupcije, obrazovanja, kulture, demokratizacije institucija, standarda, i svega onoga što se odnosi na najneposredniji i najobičniji život građana – a to je bezbednost, odnosno mogućnost izbijanja sukoba. Strah od bukvalnog povratka u devedesete – u rat i onoliko siromaštvo – odgovara jedino onima koji taj strah šire. Jedino oni imaju koristi od toga, jer je njihova vrednost i relevantnost zasnovana isključivo na toj činjenici. Kada se jednom bude završilo sa tim problemima, bitnost onog koji bude nosilac vlasti zasnivaće se na borbi protiv korupcije i podizanju standarda u svim životnim segmentima.

Zato se tako svi skupa silno raduju referendumu u Republici Srpskoj, porastu nacionalizma u Hrvatskoj, paljenju pravoslavnih crkava na Kosovu, izbegličkoj krizi, antinatovskom mešetarenju Rusije po regionu. Njihove kompetencije iscrpljuju se u huškanju ili utvrđivanjem toga kao normalnog stanja, koje predstavljaju kao faktor stabilnosti i mira na ovim prostorima.