Kada vas je poslednji put slagao Ivica Dačić?

Ljudi, reč je o  inspiratorima na ratne zločine, na ubistva na nacionaloj, verskoj i naznačimo, specifično – ljudskoj osnovi.

To su ljudi koji su bili glasnogovornici Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Oni koji su bili zaduženi da svojim zapaljivim, mladalačkim duhom, nadahnuti govorima i profitom ratnih zločinaca, pošalju sopstvene građane da ratuju, poginu ili postanu ratni zločinci.

Možda oni nisu znali šta rade, pre tih trideset i više godina, ali danas i te kako znaju.

Imaju godina kao njihovi lideri, politički oci – Milošević i Šešelj.

Pogotovo kada vas gledaju u oči i lažu, znaju šta rade, od toga im zavise guzice.

Kada lažu da vas nisu napali takozvanim zvučnim topom koji vam je zaledio krv u žilama na protestu u Beogradu, 15. marta.

Kada vas se okupilo više od 300.000 da kažete odlučno – NE – ratnim profiterima, lopovima i, podsetimo, lažovima.

Ali, oni su nastavili već 16. marta da vas lažu, odnosno i posle tog dana, kada su, možda nisam u pravu, zapravo testirali to moćno oružje koje imaju protiv nas. Koje udara najpre u noge, a potom preko stomaka dolazi do glave…

Koliko su traumatične te scene…, kada ljudi u panici krenu da padaju jedni preko drugih, kakav je strah u njihovim očima, kakav je to zločin…

Nema meru, nema razmeru, ima samo jasan znak koji je takav – jasan – unazad više od trideset godina, a to je da sa onima koji su bili portparoli ratnih zločinaca Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, najbrutalnijih zločinaca na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata, možete da očekujete samo povrede, smrt i glad.

Zašto se o tome ne govori? Zašto se ne govori da pred sobom imamo portparole ratnih zločina, koji su to od nas učinili, da to budemo, iako smo mislili da branimo „srpstvo“, da branimo nešto svoje tada kada su bili na tronu i profitirali od rata i gladi u koje su nas „uvalili“?

Branili smo i dan danas branimo samo teške zločince i ratne profitere koji čame u službama bezbednosti i u javnom životu, moleći sve svete da se za njihove poteze kojim su od nas napravili ratne zločince i samoubice ne sazna ništa.

Zašto?

Zašto se o tome ne govori? Zašto naša deca o tome ne uče u školama? Zašto se ne kaže jasno da su Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, kao i brojni njihovi generali i poslušnici prepoznati ili osuđeni na desetine godina zatvora zbog ratnog zločinstva?

Zašto se u školama, koje trenutno bojkotuju i ne rade, ne kaže da su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, dve ključne ličnosti u državi decenijama unazad, bili portparoli onima koji su počinili genocid u Srebrenici, pobili na najbrutalniji način više od osam hiljada ljudi samo zato što se prezivaju na način koji im se nije dopao?

Šta se očekivalo od takvih ljudi? Da neće da upotrebe zvučni top protiv sopstvenog naroda, da neće da ga ostave gladnim i obespravljenim, da će ovako kilava opozicija da sve to spreči i spase nas, da neće morati deca da to prepoznaju i dignu svoj glas, da njihovi nastavnici neće ostati bez plata, da ćemo i dalje da budemo nacoškinje i nacoši jer to jedino kao sopstveni identitet prepoznajemo?

Dajte, manite…

Uskoro će krenuti da nam isključuje struju, vodu internet, samo ako ovako nastavimo… Taj se neće predati, kao ni njegov drug Dačić, naznačimo, portparol genocida – ako vam ta reč uopšte nešto znači..

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.