Kako dalje Moramo?

Etnička čišćenja, brutalni zločini, do genocida nad srebreničkim muslimanima.

Desetine hiljada mrtvih, raseljenih, ubogaljenih zauvek.

Zašto?

Zbog toga da Arkan, Slobodan Milošević, Mira Marković, Vojislav Šešelj i ostala ratno profiterska bagra živi po vilama, sa gomilom love i osećanjima nadmoći, onoga što je osnovni činilac njihovog zadovoljstva.

Bez obzira što je ta nadmoć uspostavljena u odnosu na mrtve, gladne, uplašene i tim strahom spremne na zlodela…, načelno, žrtve – stradalnike rata, zbog alavosti i profiterstva navedenih zlikovaca.

Takođe, trideset godina prošlo je i od početka političke (ako je tako možemo uopšte nazvati) karijere aktuelnih vlastodržaca u Srbiji – Aleksandra Vučića i Ivice Dačića. Julovca Aleksandra Vulina.

Kao i svih pridošlica, učesnika u aktuelnom režimu, koji su sami sebi o vrat okačili teret da podržavaju, veruju i dele koruptivne plenove sa njima.

Ratnim profiterima. Svi zajedno u maju „slave“ desetogodišnjicu vladanja Srbijom.

Korupcijom, zataškavanjem uloga u krvoproliću i odgovornosti za smrt širom bivše Jugoslavije, države udavljene u krvi, brutalnosti njihovih postupaka, toliko ozbiljnih i duboko prisutnih u iskustvu sveta da su po tome poznati širom planete.

Kao politički potomci osuđenih ratnih zločinaca, koji su, ne bi li se dokazali i pridobili što veći značaj i ulogu u služenju svojim mentorima, isticali čak i većom brutalnošću nego njihovi šefovi, kao vrlo mladi, uzeli su snajpere u ruke i otišli na brdo iznad Sarajeva da zajedno sa najgnusnijim političkim monstrumima, osuđenim na doživotne kazne zbog zločinstva, poziraju, slikajući i snimajući se, dok istovremeno nose pivo u gajbama svojim političkim šefovima.

Stepen korupcije koju politički potomci Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića, lopova na najgnusniji način koji je moguće da zamisli ljudska svest, upadajući u kuće siromašnih i otimajući im i telo i dušu i na takav način gomilajući svoja bogatstva, mogu da postignu i bezobzirno otmu tuđe, nesaglediv je.

Ako izuzmemo izneveravanje od strane opozicije i njen uspostavljeni kontinuitet sa ratno zločinačkom politikom pristiglom na vlast i realizacijom, nakon ubistva Zorana Đinđića, koji je, važno je, isporučio Slobodna Miloševića Haškom tribunalu, onda je od višestranačja u Srbiji, radikalsko – espeesovska vlast prisutna u životima i smrti građana Srbije već dve decenije.

Ubedljivo i nepokolebljivo.

Ta opozicija koja je izneverila, ne očekivanja ratom opustošenog građanina, jer on takav, razume se, ni ne može da ih ima u drastično drugačijoj formi od one koja ga je do ivice smrti i gladi dovela, s obzirom na svu nesreću koja ga je zadesila, učestvovaće opet na izborima.

NJen, popularno rečeno, narativ, nije napredovao od onog koji je u prvih deset godina od petooktobarske revolucije uspostavljen.

Neće reći, krajnje ljudski da je srpski režim devedesetih bio zločinački. Jednostavno, neće.

Kalkulisaće sa tim, računati stepen sopstvene ljudskosti u procentima gubljenja ili osvajanja glasova na izborima.

Stoga, pitanje je zašto smo trideset godina nakon početka rata u Bosni i dalje na pozicijama onih koji žele da sruše i eliminišu u javnom životu upletenost neposredno krvavih ruku naslednika zločinačkog režima.

Reklo bi se zbog kukavičluka i bezosećajnosti onih koji pretenduju da dođu opet na presto.

Ipak, na ove izbore dugo se čekalo, ali stigli su ljudi koji Moraju da menjaju paradigmu, koji Moraju da kažu da nije kul biti bogat među siromašnima, da imati novac u najsiromašnijoj zajednici u Evropi nije moralno i koji dele sudbinu najvećeg broja građana nasuprot onih koji su već zauzimali pozicije vlasti.

Oni tako kažu, videćemo koliko su iskreni, ali ne znamo kako će se ponašati. Možda je moralno dati im priliku da vidimo kako dalje Moramo.