Kako izbeći Vučića, parizer, majonez, Sergeja i psa?

Danas u Srbiji.

Kada su lopovluci i korupcija preovlađujući, kada je standard građanki i građana na najnižem nivou na evropskom tlu, jasno je da će predsednik koji doručkuje najjjeftniji parizer, ‘leba i majoneza, sa jogurtom, a u društvu ministara koje i sam izvrgava ruglu i podsmešljivim i nepristojnim komentarima u javnosti, zaokupiti pažnju svih.

I onih delova društva koji taj parizer ne bi dali ni kučetu lutalici, za koje, kako bi osporili namere predsednik Srbije da osvoji dodatno srca najsiromašnijih, tvrde čak i da bi odbili da probaju, tako i onih koji takav parizer doručkuju, ručaju i večeraju, iako nisu psi iz percepcije bolje stojećih građanki i građana, već pripadnici najnižeg ekonomskog sloja u Srbiji.

O tome da Vučič prodaje maglu i da vređa najsiromašnije građanke i građane prodajom nekvalitetnog parizera, ne govore oni koji će takav parizer zaista i jesti.

O tome govore oni koji imaju novca da kupe kvalitetniju hranu i koji ovu, koju prodaje Vučić, nikada nisu ni probali, niti će.

Bar se nadaju. Nadamo.

Neosetljivost na najdublje siromaštvo, usled privilegije da mu se ne prisustvuje, reakcije javnosti na ovakve najogavnije i najprimitivnije pokušaje režima Aleksandra Vučića da i dalje profitira na bedi građanki i građana kojima vlada, takođe su ogavne.

Služe tome da još više zagorčaju zalogaje prokletog parizera čiji je ukus nezaobilazna stvarnost u čulima ogromnog broja građanki i građana.

Veliki broj ljudi u našoj državi jede iz kontejnera. O tome se ćuti, skreće pogled na ulicama u susretu sa takvim prizorima, uglavnom se ne pomaže nesrećnijim od nas – ni kada za tako nešto postoje prilike.

Ali, kada predsednik Srbije, ratni i tranzicijski profiter, nezabeležen u novijoj istoriji Evrope, krene sa promocijom i demonstracijom doručkovanja jeftinog parizera, kritička javnost se podigne kao da svakog dana odvaja od usta ne bi li nahranila one najnesrećnije.

Pritom, kritika se svodi na – fuj, ovo ni pas ne bi pojeo.

Jasno li je kreatorima takvih istupa da mnogo ljudi decenijama uzanad obeduje na upravo takvim trpezama.

Da im je kavlitetna ishrana stvar sreće, ukoliko na nju sticajem nekih čudnih okolnosti nalete.

Ili takvi ljudi za njih ne postoje?

Postoji samo bes u odnosu na Vučiča i njihova ttrpeza, na kojoj se Vučićev parizer nikada neće naći.

Pa, blago svima.

Pritom, u skladu sa aktuelnostima, koriste se sva oružja protiv predsednika Srbije, opterećenog političkim huškanjem na genocid, ratne zločine, ubistva novinara i sopstvenih građana, najteže pljačke i korupciju, ne bi li se omalovažio jer doručkuje ono čime se većina ljudi u ovoj državi zaista i hrani.

Zbunjena je kritička javnost koja nikada ne bi probala jeftini parizer, zbunjeni su Aleksandar Vučić i ministri Tomislav Momirović i Siniša Mali koji su morali da doručkuju jeftini parizer, sa tri odsto mesa u sadržaju, samo nije zbunjena ogromna većina građanki i građana kojima takva ishrana nije ništa novo, samo im je sada duplo jeftinija.

Istovremeno, vest koja zaokupljuje ovdašnju kritičnu javnost je ona o Sergeju Trifunoviću, njegovom bahaćenju i razlozima zbog kojih mu je susedna država Hrvatska istresla iz džepova 1.500 evra.

Bio je neodgovoran i „popio“ je kazne.

Ali, dobio je prostor u javnost kao da je sa Miletom klopao jeftini parizer.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.