Klan slobodne misli

Proteklog vikenda, po drugi put, u poslednjih nešto više od šest meseci, Ljupka Kovačević, aktivistkinja Anime, u saradnji i zajedničkoj organizaciji sa Ženama u crnom iz Beograda i Akademskom inicijativom Forum 10 iz Novog Pazara, okupila je, po biografijama i javnom angažmanu najsvetlije umove i dobre ljude iz Crne Gore da zajednički promišljaju izazove sa kojima se tamošnje društvo suočava.

Kuća slobodnih misli, stara više od 200 godina, ispunjena simbolima antinacionalističkih, antiratnih težnji, afirmacijom rodne ravnopravnosti i zaštite ljudskih i manjinskih prava, čini se kao prostor u koji svako ko uđe se „zarobljava“ u svojevrsnu introspekciju i iskušavanje sopstvenih granica u pokušajima razumevanja, saosećanja i, bez imalo preterivanja, razmenjivanja istinskih dobrih i plemenitih namera.

Sa pogledom na more i okolne guste šume gde su skrivene kuće zloglasnih kriminalaca, Kuća slobodnih misli čini se gotovo nerealnim prostorom, kako po sećanjima koja čuva tako i po ljudima okupljenima u njoj, koji od jutra do mraka pažljivo slušajući jedni druge, istančavaju svoj već precizno izoštren i istinit doživljaj stvarnosti unutar koje se kreću kao nezavisni, hrabri pojedinci i pojedinke.

Uprkos jasnoći i očiglednosti kobnog uticaja velikosrpskog nacionalizma na tu državu, koja je u vreme posete autorke ovih redova i privilegije da sluša polemiku i razmenu misli učesnika razgovora, slavila 15 godina od samostalnosti – Dan nezavisnosti – potreba za utvrđivanjem i jasnim definisanjem vlastite odgovornosti, odnosno nepristajanjem da se prilike i događaji objasne argumentima o tome da je CG bila takozvana prva žrtva Miloševićeve politike, gotovo da isključuje taj „spoljni“ faktor kao uzrok problema u kojem se ova država nalazi.

Nakon prigodnog i u najfinijem skladu sa aktuelnim okolnostima predavanja čuvenog zagrebačkog filozofa Lina Veljaka, o teorijskoj dilemi i posledicama u kontekstu biranja manjeg zla, Milan Popović, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Crne Gore u Podgorici, izložio je svoju tezu o velikosrpskom naspram velikocrnogorskog nacionalizma, naznačajavući okvire potonjeg na tamošnji unutrašnje društveni i politički kontekst, sa izrazitim „levim“ stanovištem, o tome kako je mafijokratija Mila Đukanovića iskoristila sve njegove potencijale za ispunjenje ličnih, sebičnih interesa naspram javnih.

Tako je Popović, u odnosu na nametnuti tempo i prvobitnu postavku i pitanje Lina Veljaka o manjem zlu, istakao da bi vraćanje na staro, odnosno povratak Mila Đukanovića na vlast, nakon njegove smene i dolaska nove, takođe, sa mnogih aspekata, problematične garniture, bilo, ipak, veće, zapravo, mnogo veće zlo.

Staša Zajović, antiratna i antinacionalistička heroina sa ovih prostora, nadovezujući se na teze o postojanju velikocrnogorskog nacionalizma, istakla je i, izvesno, vrlo dobro definisala poziciju Srbije decenijama unazad, unutar koje se kao država odriče suvereniteta zarad ostvarenja tog kobnog i tragičnog velikosrpskog sna i teritorijalnih pretenzija na druge države u kojima žive građani koji se osećaju kao Srbi, kao što je slučaj u Crnoj Gori. Velikocrnogorski nacionalizam se u tom smisli može posmatrati isključivo kao reakcija na velikosrpski.

I, zaista, Dan nezavisnosti Crne Gore je ove godine onoliko proslavljen ili isto tako obezvređen, u zavisnosti od toga o kojem delu države je reč.

Kada čujete kakvi velikosrpski nacionalisti vladaju i kroje sudbinu svih građana u toj susednoj zemlji, u pojedinim gradovima i sredinama, teško diskriminišući nacionalne manjine, nemoguće je ne zaprepastiti se, zapitati o tome koliko su, zapravo, oba ta nacionalizma, i srpski i crnogorski – veštački i kako postoje samo zato što odgovaraju nekolicini ratnih profitera i bitangi.

Priča Esada Kočana, glavnog urednika Monitora u Kući slobodne misli, proteklog vikenda, u Kavaču, o tome kako osnova mafiokratije Mila Đukanovića vuče korene još od početka devedesetih, da je zasnovana na zločinima rata i zločinima pljačke, vezujući se najpre za uništavanje fabrika, pretvaranje radnika u vojnike i zavisnike, a potom na traženju saveznika među svojim žrtvama tako što su im stavljene u ruke ratne zasluge, uznemirujuća je isto toliko koliko i nesporne činjenice da su predstavnici nove, aktuelne vlasti za sve to vreme, kao i danas, samo bauljali po promiloševićevskoj retorici.