Ko brani nas, Srpkinje i Srbe?

Istovremeno će neko, s položaja agresora u Nedžarićima, ispaliti granatu koja će tog dana na najužasniji način prekinuti jedan školski čas.

Učiteljica će umrijeti s kredom u ruci, a živote će izgubiti i mališani koje je voljela i učila da budu radoznali, bolji ljudi – Adis Mujala, Vedad Mujkanović i Feđa Salkić. Vedad Mujkanović umrijet će s olovkom u ruci…

U masakru su još teže ili lakše ranjena još 23 učenika.

Danas ta škola nosi naziv Fatima Gunić, po učiteljici koja je ubijena sa svojim učenicima tokom školskog časa. Nedaleko od škole, istog dana poginulo je još pet osoba, a ranjene su 42…“

Ovim podsećanjem su naše sestre i braća, naši najbliži ljudi, Bošnjaci, iz Sarajeva, juče obeležili 9. novembar.

Mi, njihove sestre i braća, obeležili smo ga brigom za građanke i građane Kosova, koji su, nažalost, kao i građanke i građani Srbije pod vlašću Aleksandra Vučića, predsednika ove države, koji je u vreme kada je brutalno ubijena učiteljica sa svojim đacima, od po svega desetak godina, vitlao puškom na brdu iznad Sarajeva.

Nosio je i gajbe piva njegovom lideru, osuđenom ratnom zločincu, Vojislavu Šešelju, i njegovim ubicama, stižući na mesta, ta brda, odakle su počinjeni pokolji dece i učiteljica, u džipu sa kosturskom glavom na haubi.

Postoje i video snimci o tome, za one koji sumnjanju.

Na adresu moje redakcije stigao je imejl da će nas sve pobiti. Ja sam istaknuta u dva navrata kao uzrok zbog koje bi sve moje kolege mogle da dobiju metak u glavu dok „piju jutarnju kaficu i ćaskaju“.

Niko od mojih koleginica i kolega ne ćaska sa uživanjem, u tom smislu. Živimo, kao i većina građana ove države u siromaštvu i neizvesnosti da li ćemo imati i taj poslednji dinar da platimo račune i održavamo koliko toiko dostojanstven život naših porodica.

Za razliku od Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i ostalih ratno zločinačkih hulja koje su služile najbrutalnijim ratnim zločincima, posle Hitlera, u Evropi, dok su ubijali decu i nevine ljude, tvrdeći da time brane Srpkinje i Srbe iz patriotskih razloga.

Srpkinja i Srba zbog njihove „politike“ i zločina više nema nigde, nego se stiskamo propali i osiromašeni sa ratnim traumama pod onu čuvenu šljivu. I sada smo samo mi meta, mi preživeli teror jedne takve politike i zločina, a tek malobrojni plaču i za onima druge nacionalnosti i vere koji su u naše ime pobijeni.

Razume se da se u ovom kontekstu ne mislim da je takozvana druga strana nevina i da nije imala beščašća i zločine zbog kojih su, takođe, stradali oni drugačije vere i nacionalnosti – naše, srpske.

Ali, da li je realno da zbog toga i dalje na vlasti imamo ubice dece? Političare koji su bili portparoli genocida na Bošnjacima, koji su inspirisali na pokolj nad kosovskim Albancima i koji su srušili domove naših sestara i braće Hrvata?

Koji i dan danas, sakrivajući svoj brutalni lopovluk javnog dobra i novca građanki i građana Srbije dovode u životnu i egzistencijalnu opasnost sve nas, a pogotovo, trenutno Srpkinje i Srbe sa Kosova?

Većina njih nije deo klana mafijaške Srpske liste i beogradskih vlasti. Reč je o običnim ljudima kojima su životi u opasnosti ne samo zbog neodgovornosti SAD i EU, kao što je bio slučaj sa svim  žrtvama u Bosni, recimo, kao i aktuelne vlasti na Kosovu, nego, pre svega, zbog prvobitnih grehova vladajuće elite, službe, koga god i kako god želite da ih nazovete, jedne iste više od 30 godina – u Srbiji.

Teško njima ako ih triling Vučić, Dačić i Vulin brani.

Znate kako su završili i drugi, ali i mi – Srpkinje i Srbi – kad su nas branili.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.