Ko o čemu, Vučić o svom ratnom profiterstvu

Reklo bi se.

Zbog toga i ne čudi što nikome, odnosno retko kome smeta da kada sa stanovišta i govora o ratu u Ukrajini, smrti, patnji i bedi tamošnjih građana proteže misao isključivo do pitanja – koji su, navodno, “naši” interesi u vezi sa tim sukobom.

Sa isticanjem kategoričnim da bi ih trebalo čuvati, onako kako ih on vidi, po svaku cenu.

Razume se i jako dobro snalazi predsednik Srbije u kategorijama očuvanja nacionalnog interesa, onako kako ga je on definisao.

Jasno je, isključivo unutar sopstvenih vrednosti koje je razvijao i imao priliku da izražava decenijama unazad.

A, šta su za Vučića nacionalne vrednosti?

Kako ih on to čuva i kako je moguće da ih gradi tako što se gotovo nijednom nije osvrnuo na patnje ljudi, druge nacije u drugoj državi, pogođene ratom, već o njima govori tako što se navodno upinje da sačuva srpske nacionalne interese.

Da li je nacionalni interes, nas građanki i građana Srbije da budemo neutralni i da samo brinemo o sopstvenoj zadnjici, suočeni sa patnjama drugih?

Pa, da se razumemo. U krajnjoj liniji tako se uopšte ne brine o svojoj zadnjici.

Tako je bilo i devedesetih. Isto tako je govorio Vučić. Samo što je tada bio na strani agresivne i ratno huškačke politike, direktni izvršilac, nemilice svojim govorima i postupcima slao tuđu decu u rat, da ginu ili postanu ubice.

A, on se, usled najtragičnijih posledica ratno zločinačke politike čiji je zastupnik bio, zbog toga vrlo dobro emotivno i ljudski osećao i, jasno je, finansijski itekako profitirao.

Zašto Srbija ne uvodi sankcije Rusiji i ne pridružuje se u tom stavu svim zemljama Evropske unije? Zašto Vučić relativizuje zločine, izjednačava i agresora i žrtvu?

Pa, zato što svakog dana predano radi na zataškavanju sopstvene mračne prošlosti.

Zašto ne izađe i jasno kaže ko je ko u ovom ratu? Da li je to narod Ukrajine zločinački? Da li je Putinov režim zločinački?

Verujem da ga ova politika neizjašnjavanja, odnosno govora o krvoprolićima iz ugla pitanja – šta je “naš” nacionalni interes – smiruje.

Daje mu nadu da će se i on izvući iz jednog takvog istorijskog konteksta, tog crnog oblaka njegovog političkog greha, koji mu lebdi nad glavom.

Agresije, smrti i siromaštva. Propagiranja mržnje zarad sopstvenih privilegija.

Zna on šta je radio. Zna i da nema veze da li je nosio snajper, kišobran ili stativ na brdu iznad Sarajeva tokom opsade.

Kakve veze zapravo to uopšte ima?

Pogotovo, kakve veze ima kad se za samo prisustvo tamo kao i politiku koju je vodio i sluga joj bio, nikada nije pokajao.

Već se i u gajbu uvalio, dok su druge gajbe po Srbiji bile bombardovane NATO bombama, usled katastrofalne politike njegovih političko mafijaških bosova.

Brutalnih ubica.

Rekao je, javljajući se u Abu Dabija, preksinoć, da ide u Brisel da razgovara sa premijerom Kosova Aljbinom Kurtijem.

Ko o čemu baba o uštipcima…

Samo što je ovde ta baba Vučić, a ne Kurti, kako je hteo da naznači, ističući da Kurti uvek samo priča o Slobodanu Miloševiću, svojoj patnji…

Kome Milošević u Srbiji nije patnja?

Kome među građanima Srbije Milošević nije patnja, kao i njegov nekadašnji lider Vojislav Šešelj?

Opet, kao da zvuči paradoksalno, ali građani Srbije dele patnju Aljbina Kurtija, a ne Aleksandra Vučića.