Da li je Aleksandar Vučić priznao Kosovo, odnosno da li ga je, u vrednosnom smislu, time izdao, uspostavljajući dogovor o dokumentima građana nekadašnje južne srpske pokrajine, potpuno je besmisleno pitanje.
Od njegovog priznanja, ili, izdaje – pojmom kojim se hrane ekstremističke i desničarske stranke, ne zavisi nezavisnost Kosova.
Od Vučića zavisi samo kako će građani Srbije da budu informisani, preciznije „podešeni“ da razumeju stvarnost u smeru uspostavljenom isključivo na ostvarenje njegovog ličnog, a ne javnog interesa i opšteg dobra.
Ovde, dakle, nije reč o Vučićevim pregovorima i razgovorima sa kosovskom stranom, već o njegovom razgovoru i pokušajima da što dublje dovede u zabludu građane Srbije ne bi li što duže ostao na vlasti i učvrstio takvu poziciju, s obzirom na sve zloupotrebe koje je kao predsednik države i lider najveće stranke preduzeo sa navedenim ciljem.
Dok se život na Kosovu odvija nedvosmisleno i sasvim pouzdano nezavisno i u odnosu na Srbiju samostalne države, Vučić u Srbiji stvara zavisnost građana od njegovih opasnih i posledično egzistencijalno vrlo ugrožavajućih poteza.
Nasuprot bedi i tragediji najvećeg broja građana kojima autokratski vlada i koje je zarad ličnog bogaćenja i sticanja privilegija.
Način na koji se on obračunava sa istinom i probojem činjenica do svesti građana sopstvene države, ne samo da je licemeran i neodgovoran, kao i celokupno njegovo političko angažovanje unazad trideset godina, već je sramotno čak i za jednog ratnog huškača i „političara“ opterećenog kontekstom potrčka, učenika i u svakom smislu javnog delovanja naslednika osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja.
Ipak se on susreće sa tim činjenicama spoljnog sveta koje na podmukao način, medijski dubokom manipulacijom, održavanjem teškog siromaštva i straha nesrećnih građana krije od njih.
Pitanje kako je moguće da se suočavajući sa takvim očiglednostima, poput nezavisnosti Kosova, obraća zvaničnicima nekadašnje južne srpske pokrajine i ostalim učesnicima u dijalogu dve države, ima već deset godina, koliko je proteklo od zauzimanja svih poluga vlasti i narastanja u autokratu, ima jedan isti odgovor.
Taj odgovor se iscrpljuje i, kako vreme odmiče, bledi u navodnim argumentima da je ovdašnje javno mnjenje ekstremističko, da su građani skloni izazivanju nasilja, nemira i da su duboko zabrazdili u stanja oslobođenosti od brige zapadanja u krvave sukobe.
On se tu, razume se, ispostavlja kao onaj koji jedini može da ih zauzda i preobrati na drugu, „vedriju“ stranu uma i zaključaka o nužnostima prihvatanja stvarnosti.
I, njemu to ne smeta, usled izostanka blama i naveliko prisutne gramzivosti, zavisnosti od opstanka na vlasti kako bi se sačuvao od primene zakona, zbog kršenja najelementarnijih postavki, pravila i ustrojstva demokratskog društva,
Taj izostanak sramote i samozadovoljno, podsmehujuće nastupanje koje izuzima i u punoj jasnosti izražava odsustvo svake odgovornosti, taj karakteristični „naprednjački“ performans čije je temelje zabio duboko u nesreću i bedu građana kojima vlada, zapravo je i najjasniji pokazatelj celokupne opasnosti i rizika za budućnost, danas suženog prostora delovanja na samo građane Srbije.
Njemu je osećaj smrti i gladi dobro poznat kao posledica političkog delovanja skoro tri decenije.
Prošao je kroz to, očigledno je – bez griže savesti i kritičkog osvrta, Nije se budio u znoju i suzama, ni kada je pozivao na smrt ljudi drugačije nacionalnosti i veroispovesti tokom rata devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije, kao što to nije činio ni zbog toga što je na zverstva i razbojništvo pozivao i u rat vodio građane Srbije.
Stoga, granice podnošljivosti u odnosu na sopstvena nepočinstva i zlodela u moralnim i vrednosnim okvirima aktuelnog predsednika države, proširene su i čini se još mnogo žrtava na savesti mogu da podnesu.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.